РТВ Теорија и пракса

faktora u kolektivu i savetu ustanova. To je moguće јег sprega ide samo do glavnih redaktora u profesionalnim grupama komunikatora. I tu ćemo tražiti ključni odnos koji je predodredio sudbinu informacije. Kakvi su unutrašnji odnosi u redakcijskoj grupi, ako cela podleže pritisku spoljnih snaga i nekolicine glavnih redaktora? Kakvim sredstvima, normama ili vrednostima slobodno raspolažu pojedinci u profesionalnim grupama komunikatora kada uspevaju da parališu elemente subjektivnog faktora u grupi i društvenim telima, i obezbeđuju reprodukciju nesamoupravnih informacija? Da li uređivačku politiku određuju predstavnici društva i redakcija, sama redakcija, Ш pojedinci? To su samo neka pitanja veoma interesantna za istraživanje uzroka pojavljivanja nesamoupravnih informadja. Veoma je interesantna i pojava ekskluziviranja informacija. Ona je relativno nova. Pada u oči tek posle uspostavljanja delegatskog sistema, koji je pored ostalog doveo u pitanje i klasične vidove informisćmja (ili komuniciranja) svojstvene predstavničkom sistemu. Delegat nije profesionalni političar i zato mu je informacija potrebnija. Zbog toga su naglo otvoreni ranije prilično ekskluzivni intemi kanali informisanja u organima vlasti na svim nivoima. Ali, iza probijanja tog blagog monopola informacija nastale su barem dve reakcije, interesantne za sudbinu informacija u našem društvu. Prvo, čitava jedna struktura koja se birokratizovala na informativnim aktivnostima oko predstavničkog načina poUtičkog odlučivanja i potreba klasičnih političkih predstavnika, dolazi u pitanje. Ona reaguje brzo, Svoju neophodnost u promenjenim uslovima želi da potvrdi pojačanim delovanjem. Famozni „materijal” ili informacije za delegate dobijaju enciklopedijski format. Opterećene svim, pa i nebitnim aspektima, informacije postaju obimne do te mere da se ne mogu koristiti. Put kroz lavirint podataka ostaje poznat samo grupama koje ga stvaraju, dakle pokazuju i delegatu, i imaju ponovo uslove da opstanu na zatečenim pozicijama. Ovako bismo skicirali prvu hipotezu o načinu „oštečenja” samoupravne informacije, koja za istraživača verovatno ne bi bila suvoparna. Drugo, ekskluziviranje informacija mnogo je očitije u pojavi da se za delegate otvaraju zasebni komunikacioni kanali, odnosno čitava sredstva informisanja. Ne vidimo koji je to odnos u društvu ponikao u kome bi određene informacije bile namenjene (samo) delegatima. Šta je to što je informacija za delegata a ne i za čitavu bazu koja ga je delegirala? Kojim

81