РТВ Теорија и пракса

poetike audiovizuelnih sredstava masovne komunikacije. Upravo ta dva poslednja problema mi želimo da dotaknemo u ovom članku, u potpunosti shvatajući srazmere ove teme i nameravajuči samo da postavimo neka pitanja, koja pretpostavljaju buduče svestrano izučavanje toga složenog teoretsko-praktičnog kompleksa pitanja. Rasuđivanja o umetničkoj prirodi sredstava masovnih komunikacija kreču se u dva osnovna plana: 1) traženje i utvrđivanje principijelne sličnosti sa tradicionalnim umetnostima sredstva masovnih komunikacija su sintetizovana novina umetničke kulture XX veka; 2) priznanje korenitih osobenosti audiovizuelnih sredstava, njihove kardinalne različitosti od tradicionalnih vidova umetnosti (sredstva masovnih komunikacija su specifična novina umetničke kulture XX veka). 1 Samo njihovo harmonično spajanje, a ne apsolutizacija jednog na račun ignorisanja drugog, može dati istiniti pogled na umetničke mogučnosti i prirodu sredstava audiovizuelne komunikacije. Ukoliko traženje umetničkih izvora televizije i filma u poetici literature, pozorišta, slikarstva (ikonopisa), grafike ne bi bilo novo (takva istraživanja su se obavljala i u našoj zemlji, SSSR - prim. prev., i u inostranstvu), obratimo se folkloru i pokušajmo istražiti uzajamnu vezu između poetike audiovizuelnih sredstava masovne komunikacije i foklorno-mitološkog (poetskog) viđenja sveta. Mi imamo pravo da pretpostavljamo postojanje takve uzajamne veze, jer, prvo, audiovizuelna sredstva masovnih komunikacija svojim korenima zadiru u dubinu slojeva (kulturne tradicije) lika - i tradicije spajanja teksta,

1 Vidi: V.Ždan; Uvod u estetiku filma. M., 1972; V. Ždan: Poetika filma (Disertacija za sticanje naučnog stepena doktora istorije umetnosti), M., 1970; S. Ferejlih; Umetnost filmskog režisera, M., 1954; I. Jofe; Sintetičko izučavnje umetnosti i zvučni film, M., 1937; Zbornik „Poetika filma”. M.-L., 1927; V.K.Turkin: Umetnost filma i njegova dramaturgija. M., 1958.

189