РТВ Теорија и пракса

-reportera, uz još dva čoveka, prodire svugde, uspeva da se zaista nađe ~na licu mesta”, kao najautentičniji svedok i učesnik događaja, sa neverovatno velikim učinkom, još u kontinuitetu a svoj rad fiksira na magnetofonsku traku koja može da se montira po želji, Jedna vrsta programa televizije, pre svega naučni i školsko-obrazovni, doprinela je da se jasnije uoči neverovatna stvaralačka sposobnost današnje kamere (televizijske, uostalom, kao i filmske), s obzirom na njenu veliku „prirodnu” osetljivost Doskora vođena ambicijom da registruje svu širinu životnih manifestacija, pogotovu uz pomoč elektronike i simultane montaže u reportažnim kolima, ova dokumentaristika ide sada uže ali i dublje - put analize fizičke, vidljive, čulne stvarnosti. I - ta stvarnost od spoljne postaje unutrašnja, od makrostvarnosti - mikrostvarnost; ali, ako je kamera analitički dosledna i istrajna, njome se fizička stvarnost pretvara u metafizičku a mikroponovo postaje makro-, samo ovoga puta na metafizičkom planu: struktura materije otkriva se sada kao vidljiva tajna duha (kao u nekim najboljim izrazima redukovanja stvarnosti u apstraktnoj umetnosti, od Kandinskog preko Hansa Hartunga do našeg Stojana Ćeliča). U svakom slučaju, pred nama su neslućene šanse da film, združen sa televizijom pogotovu, film - koji je dugo, izuzev komedije i nekih epskih dela, bio uglavnom osuđen na fotografisanje realističkih romana i drama - zakorači u sferu eseja, intelektualnosti, filozofiranja, ukratko, čiste misli. Taj smer se i dalje maio oseča, naročito u televizijskoj produkciji, koja je dan-danas u znaku tzv. makro- ili zvanične ih državne televizije (informacija-zabava-pouka). Ali u televizijskoj drami uočavamo jedan smer koji neke bliže veze sa ovim iskustvima u maksimalnoj dokumentarnosti ima a to je tzv. dokumentarna drama. Elemente klasične dramaturgije ona kombinuje, „montira” zajedno sa gotovim dokumentima, po pravilu ranije več snimljenim. Najbolje je kad te dokumente übacuje u pogodan umetnički, imaginativni kontekst - ili kad svesno ide na jukstapoziciju, dakle na sučeljavanje i sudar. Gotovi dokumenti su ne jedanput zvanični, državni, „režimski”, i u najboljem slučaju slikaju samo površinu političkih i drugih istorijskih događaja, „golu kožu” istorije. Pa i tdTse gotovd' redovno čini pod veiikim ideološko-političkim usmerenjem. Uprkos tome, makar u štimungu tih dokumenata je očuvana autentičnost kakvu normalna „igrana” televizijska drama teško može dostiči svojim rekonstrukcijama ambijenata i događaja, ma koliko one tehnički bile savršeno izvedene.

19