РТВ Теорија и пракса

U pozorištu današnjice takođe se oseča kretanje u istom tom smeru. O tome često svedoče avangardne predstave koje gledamo na BITEF-u, na domačem Festivalu malih i eksperimentalnih scena u Sarajevu, pa i na Sterijinom pozorju. I u dobrim primerima, kao što je Oslobođenje Skoplja, reč je o plakatski jednoznačnim, uopšte uproščenim proizvodima, hronikama i reportažama o prošlosti. Pozorišna avangarda se zasad samo antitezom, grimasom i porugom izvlači iz obruča klasičnog pozorišta, onog čija se avantura odvija u kutiji bine, otvorenoj samo jednom stranom prema gledalištu. Dokumentarnost u književnom stvaralaštvu takođe je u poslednje vreme predmet rasprave. Kod nas, na žalost, to je povezano sa skandalom oko romana Danila Kiša Grobnica za Borisa Davidoviča. Umesto ozbiljne rasprave o odnosu između dokumentarnog i imaginarnog (imaginativnog), odnosu između „factiori’ i „fiction”, spali su napadači na niske grane nagađanja i pogađanja o veličini Kišovog plagijata, koji međutim nije ni utvrđen a kamoli šta drugo. No, ideja o ulozi dokumentarističkog postupka u savremenoj književnosti probila se i kroz te balkansko-panonske raspre, u istom obliku u kome je susrečemo na drugim stranama odnosno u drugim granama umetničkog rada danas, Tako, može se slobodno zaključiti da postoji značajan trend dokumentarnosti i dokumentarizma u dobrom delu današnje umetnosti. On proizlazi, svakako, iz pobune protiv steriinog i sve sterilnijeg estetizma, odnosno njegovih krajnosti. Ali je daleko važnije to što se dokumentarnošču utiče na povečanje uloge konkretnog, konkretnih komponenata (od sitnih životnih detalja preko istinitih zbivanja do principa vernosti istini) u celini umetničkog dela. Blagodareči največim delom dokumentarnosti, delo se otvara na onoj strani gde se traži lepota istine, gde se teži ponovnom poistovečenju sa životom. Taj proces ne daje u rezultatu nikakvu mrtvu identičnost, več ekvivalentnost - u okvirima umetničke stvarnosti, koja je umnogome nova, druga i drukčija, počevši od specifičnog čulnog materijala koji umetnost koristi, pa redom do uključivanja pitanja o smislu u jezgro umetničkog deia. U tome je estetički, štaviše i etičM smisao dokumentarnosti. Na primedbu, onu najosnovniju, o zloupotrebi dokumenata pa i principa dokumentarnosti tokom istorije društva i kulture, sledi odgovor da umetnost, ako je umetnost, nadilazi svaku zloupotrebu. Osim toga, ne služi sve za onu Svrhu za koju je

20