РТВ Теорија и пракса

TV pruža scene koj'e su po dramatičnosti iznad realnih događaja iz bilo koje krizne oblasti u svetu. Stvarnost je u filmovima „potencirana” i moguće je da dete očekuje da i u životu bude kao i u insceniranoj zabavi, i zato nije čudno što ih stvarnost razočarava jer ta perfektna inscenacija nadvisuje njihova životna iskustva i formira očekivanja od života, Deca primaju TV kao uzor za život Moguće je da tu leži uzrok za male radne navike i za sve veče nezadovoljstvo vlastitom situacijom, što se danas često susreće. I umesto da se bore sa okolnostima u kojima su, sve više beže u svet privida koji im TV donosi u kuču. U SAD je poznata „bolest TV” a postoji i nekoliko sanatorijuma gde se leče mladi pacijenti. Dokumentarne serije imaju drukčije dejstvo nego verbalna saopštenja. Pisanu i pročitanu reč čovek mora da razume da bi ona imala uticaja. Slika naprotiv utiče pre svega na sferu emocionalnog i od toga se ne može pobeći. Izgleda da je to uzrok što mašta današnje omladine nije dovoljno razvijena jer nisu morali da verbalna saopštenja preobračaju u predstave nego ih dobijaju gotove na ekranu. A razvitak mašte je prvi stepen za apstraktne sposobnosti, za uklapanje pojedinosti u celinu. Afektivno učenje putem televizije stvara najpre mišljenje pa onda znanje. Gledaoci se preko televizije konfrontiraju sa pojedinostima koje ne mogu da uklope u znanja koja već poseduju. Holandski sociolog Anton Zijderveld (Anton Zijderveld) kaže: „Medije bi mogli da nazovemo supermarketom mišljenja, stavova i predstava o svetu, prema kojima se gledaiac ponaša kao konzument: uzima upravo ono što mu se sviđa...” Američki sociolog Dejvid Rismen (David Riesman) naziva medij „skupljačem informacija”. Nemoguće je da se čovek preko televizije detaljnije bavi nekom temom jer ona daje mozaik novih i interesantnih pojedinosti iz sveta. Margaret Mid (Margaret Mead) smatra da konzumiranjem informacija putem

televizije, miada generacija stiče iskustva koja starija generacija nije imala niti će imati, i raskid između generacija je svetska pojava. Autor na kraju ipak smatra da TV nije kriva za takav razvitak nego da su krive sadašnje generacije odraslih „koje još nisu naučile da se pravilno odnose prema mediju” i to ne mogu da prenesu mladoj generaciji, i dalje: „televizija, pravilno korišćena, može da obogati naš život i da svim slojevima pruži ona znanja koja ranije nisu bila dostupna”. Autor nije naveo koga podrazumeva pod „sadašnjom generacijom odraslih” jer je velika većina ipak ispred TV aparata i njen uticaj na program nije presudan. 3. Institut za demoskopiju u Alensbahu je u periodu od 1971. do 1974. intervjuisao 57 urednika i izdavača o dnevnoj štampi u eri televizije i svi su izjavili da se stanje nije „bitno” izmenilo i da su se novine pripremile na „koegzistenciju” sa televizijom. Jedni smatraju da novine treba približiti načinu na koji TV obaveštava publiku (kratka i upečatljiva informacija) dok drugi misle da novine treba da budu pregledne, po tonu izrazito mirne, sa dosta osnovnog materijala i podataka i da tako pruže ono što TV ne može. Prednost televizije je iluzija da je gledalac istovremeno i očevidac a glavni nedostatak je u tome što se ta prednost vremenski ograničava na neki termin koji možda gledaocu ne odgovara dok čitalac može da uzme novine da čita ili da nastavi da čita, u svako vreme kad mu je zgodno. 4. Od istog autora, Eiizabeth Noelle-Neumann, je i članak o tome da li je „televizija za sve kriva”. Autor tvrdi da TV utiče da čovek bude „trom i tužan” i poziva se na niz istraživanja. Radni entuzijazam se stalno smanjuje. Na pitanje: „Smatrate li da bi se lepše živelo da ne mora da se radi?” 1962. godine potvrdan odgovor dalo je 18% radnika i radnica, 1975. godine 25% a 1976. čak 31%. Dokje 1962. godine

232