РТВ Теорија и пракса

Ja sam, naime, slušao dva puta ovu dramu; oba puta s uzbuđenjem koje nije bilo malo. Naime, i prvi put, a i sada, ovo delo - a žanrovski ga je najbolje moguće razvrstati kao radiofonski esej - imam utisak da postiže takav efekat koji bilo koja druga drama dokumentarnog karaktera na ovu temu teško da može postiči. Ova drama govori o jednoj za jugoslovenske komuniste, ali i za svetski revolucionarni pokret, sudbonosnoj godini - 1948. O pritisku i dostojanstvenoj odbrani jedne zemlje i njenih naroda. Pri tom, ona kao svoj izraz ima zvuk, dakle ne sliku, i ne pisani tekst Imao sam utisak, a i sada ga imam, da se na temu 1948. jednostavno ne da napraviti bolja dokumentarna radio-drama od ove koju je napravio Krsto Škanata. Dalje se u obiasti zvuka i radiofonije ne može - može u formi pravog eseja, pripovetke ili filma, u obliku radio-drame - ne. Bitan činilac tog osnovnog utiska je naročiti, specifični, iskijučivo radiofonski jezik kojim se ovo umetničko delo obraća slušaocima. Naime, mislim da je veličina jedne umetnosti i mnetničkog dela u tome da govore svojim jezikom, jezikom koji je svojstven isključivo njima i koji se jednostavno ne daje prevesti, bez priličnog gubitka, u neki drugi jezik. Drugim rečima, veličina jednog filma ili romana, ili lirske pesme, je u onom specifičnom govoru kojim kazuju švoje istine. Radio-drama je jedan osobeni umetnički govor; granice njenog izražajnog polja su granice koje se u umetničkom kazivanju isprečuju mediju zvuka odn. izgovorene reči, muzike, snimljenog materijala. Vremenska granica je okvir od jednog sata, u kojem ovaj snimljeni i naročito organizovani zvuk pratimo. Ova drama donosi slušaocima izrazito bogati zvučni materijal koji sinkretski okuplja mnoge istorijske aktere sumorne priče o strahotama staljinizma s jedne strane i o dostojanstvu jednog naroda i jedne partije s druge. Stilska analiza ustanovila bi pravo obilje raznovrsne zvučne materije - arhivski snimci, čak iz godine 1936, Jevtušenkova pesma, novinske izjave; konačno, ono što daje posebnu draž ovoj drami to je izvesna ekskluzivnost zvučnog materijala koji prelomljen kroz neki drugi medij - kao što je ovo usmeno tumačenje - jednostavno gubi sve od svoje snage i umetničkog efekta. Reč je npr. o autentičnom giasu Tuhačevskog, autentičnoj pesmi sibirskih logoraša ko zna kako dospeloj na ploču; zatim o onom neverovatnom po boji, mefistofelskom glasu staljinističkog državnog tužitelja iz Čehoslovačke Urvaleka - jer jedna je stvar kada čitamo šta je taj i taj tužilac kazao, a sasvim je drugo kada čujemo faj glas. Zatim tu su glasovi Artura Londona i Karla Štajnera, potom tri

23