РТВ Теорија и пракса

koji ga takvog prima ispred televizijskog ekrana, pri čemu zadovoljenje čoveka ispred ekrana proističe iz doživljavanja i osmišljavanja informacijske potke putem čulne vibracije sa odrazom jedne mentalnosti čovekovog lika predstavljenog posredstvom TV kamera), ovaj bliski susret dva Lira, dva glumca, dva televizijski očuljena čoveka - bio je susret nad susretima. Prava gozba misli i emocija: dok je Skofild ko Lir nagnut nad Kordelijom izgovarao uplakan „Zašto da pas, konj/ I pacov imaju života, a ti/Ni daha?/Ti mi više nikad nečeš doči/ Nikad, nikad, nikad, nikad, nikad...” - videli smo, čuli i domislili Lira sedih kosa i brade jednog Skofilda s očima jednog Tadića. Nije to bio Lir ~za sva vremena”: bio je to Lir za ovu noć, sada i ovde, sedmog jula tekuće televizijske godine. FOTELJA KO SPLAV: 18. jul, Leto na Adi, Prvi program TV Beograd. Domačin ove zabavno-muzičke emisije ;e Arsen Dedić. Gosti su njegovi prijatelji a muzičari, pevači, reditelji, slikari. Pored Dedića, voditelj je i dojučerašnji radio-disk-džokej Marko Janković. Emisija začudo rđava iako je tandem Branislav Dimitrijevič - Boris Miljković pokazao izvrsne kreacije u nekim sličnim emisijama studijskog tipa. Da li je tome krivo nesnalaženje u eksterijeru ili je nešto drugo po sredi, tek uglavnom, gledajući ovu emisiju sečamo se sa nostalgijom vrsnih režija Branka Kičića prošlogodišnje serije Leta... No, sve bi se nekako progledalo kroz spuštene kapke učesnicima i stvaraocima ove emisije - da ne beše ona fotelja na podijumu-splavu. Prava, pravcata studijska fotelja, pozajmljena iz Kino-oka, recimo. Ili, izvučena, ~još topla” ispod spikerskog stola iz studija ~za prepodnevno odašiljanje informacija”. Ona svima odavno znana foteljica, meka, bez naslona za šake ali đovoljno konfOrna - e da bi se nekonvencionalni gosti Ade što televizijskije smestili. Da bi sve bilo ko ~u pravoj televizijskoj -kontakt-program-emisiji” - informativno, i usmeravajuče. Ko splav nad bezdanom oveštalosti valjuškala se ta meblirana fotelja opominjući i velike i male da čak i jedno sedalo može postati sinonim za atelevizijsko, za otuđeno. POLIFEM GLEDA TELEVIZIJU: Pula, jula. Po onome kako odgovara šta trenutno radi (a upravo piše televizijsku kritiku), televizijski hroničar se odistinski stidi svog posla. Misli u stilu - ~ma, piskaram o onoj televiziji” - čoveku koji sluša ovakve ispovesti ove poprilično lakomislene osobe (žali se što radi ono što ne mora, ako neće!), verovatno sve to naliči arapskom vicu o noju koji je zavukavši glavu u pesak iščekivao da u tome pronađe smisao čemu služi njegovo sopstveno perje. I zaista, zbog takvog poretka meditacija u jednoj kritičarskoj glavi, od

170