РТВ Теорија и пракса

kako je to žiri za ovaj žanr obrazložio nagradu reditelju Dragoslavu Lutovcu za emisiju Ružin pupoljak - „... da originalno istražuje širok spektar mogućnosti TV medija”. Postoje li, zaista, takve mogućnosti i samo ih treba potražiti, Ei je TELEVIZIJA U KRIZI? Kako kritičari u svetskoj štampi objavljuju, pratimo informacije i naših hroničara - ove godine ni Montre, ni Monte Karlo nisu oduševili festivalsku publiku. Pa ni tradicionalna ~Prix Italia” ove jeseni nije donela ništa senzacionaino. Da li su u krizi festivali iii TV program, zapravo stvaralaštvo? Možda su okviri „prozora u svet” postali preuski za naš vidik, ili se otkriva da je mali ekran stvamo mali, pa i ne treba očekivati više no što su elektronske vibracije sposobne da daju? Nekada nas je samo pokretanje na TV monitoru oduševljavalo. Vizuelni radio: nešto se događa, a mi to vidimo. Zatim je došla eksplozija televizijske informacije - ceo svet je pred nama, da bismo se kasnije predali sa uživanjem šou-programima Onda je usledio kviz - TV zagonetka i igra na sreču. Gotovo da smo podetinjili kao navijači. Nešto docnije uleteli smo u serije smeha i sentimentalnosti (Gradanin Pokomi i Gradić Pejton). Kada smo se zasitili TV romana u nastavcima hteli smo pravu dramu, kamemu ili dokumentarnu, da ne znamo da li smo svedoci, voajeri sa skrivenom kamerom ili učesnici, Učesnici - to je ono pravo, činilo se u jednom trenutku, ozbiljno, politički. Televizija ne sme da bude jednosmerna. Treba se uključiti u diskusiju. Od sada svako če moči da okrene pozivni broj grada, dežumi TV telefon i da postavi

pravo pitanje televizijskom voditelju, da odgovori na njegovo pitanje, da učestvuje sa najkompetentnijim ličnostima u raspravi o temi koja ga interesuje. Ukoliko je dovoljno ažuran može da stigne i do studija, da se prikaže slikom i rečima, da bude viđen i saslušan u kontakt-programu. Neizrežirani razgovori o temi dana okupljali su gledaoce pred Kinookom, Slobodnom sredom... Pokazalo se da je to, ipak, zamorno i obavezuje na ozbiljnost, a od televizije se očekuje i da razonodi, osveži kao vočna salata - da bude sočna, šarena i neobavezna - naročito Nedeljom popodne, pogotovo za onog ko je zaspao u Subotu uveče. U takav blok sve staje, od ozbiljnih društveno-politiCkih tema do najpopularnijih pop-ansambala. Čovek može i da drema i da gleda pomalo, i trkne do grada, ako treba, dočekaće ga uvek vedar osmeh Dunje Lango i prijatan glas Marka Markoviča dok nas prisno poziva da ~se družimo”. Čini se, ponekad, da se polako vračamo televizijskom početku, s tom razlikom što u ovako mamutskim emisijama ne znamo precizno kada ćemo šta videti. Ili je to sad TV krug koji se zatvara, pa i ne može neki novi žanr da prikuje publiku za ekran? Možda smo samo razmažena televizijska deca kojoj je dosadila skupocena igračka, pa smo se zaželeli krpenjače na poljančetu? Ili je, stvarno došla era televizijske stagnacije, tako očigledno manifestovane na portoroškom festivalu? U svetu je postala popularna neka vrsta igre, slična ruletu, kojoj TV ekran služi samo kao postolje, kao, recimo sto za bilijar. Možda če se i na naše područje preneti ova nova igra, pa će Portorož 1980. doživeti nešto posve novo i originalno.

199