РТВ Теорија и пракса

razgovori, sa Jugoslovenima mogućni (to se ponovo potvrdilo). Ako smem u vezi sa ovim da primetim: intemacionalni žiriji na TV festivalima kxajnje su problematični ako se na primer radi o oceni ideja i njihovog pretvaranja u TV drame. Kako da jedan Svedanin pošteno i fer (u najširem smislu) pravilno oceni dramsku proizvodnju, recimo, iz Skoplja? Sigumo da je kod dokumentarca, reportaža i fičera, kod muzičkih emisija, lakše primeniti opšteprihvatljiva merila na stranu, ponekad čudnu proizvodnju. Ili drukčije rečeno: kritičaru je ovde važeća ili nevažeća televizijska obrada činjenica, situacija, načina ponašanja jasnija, brže može da se dođe do jedinstvenog kriterija u ocenjivanju. Razumljivo da i ovde ima izuzetaka Gledao sam TV dramu M.V. iz Titograda. U njoj se radi o povratku jednog iseljenika i njegovom ponovnom odlasku u Ameriku sa sinom koji je u međuvremenu odrastao. Kod kuče opet na nepredvidljivo vreme ostaje majka u svojoj realnoj i duhovnoj samoći. Kako je to urađeno! Tu se radnja odvija u slikama, u naznačenim tonovima, jezik se štedljivo koristi, predeo „govori”. I čovek priču totalno shvata. U drugim se dramama govorilo. Čovek je suviše govorljiv, plaši se neme slike. Zatim, opet jedan pozitivan primer; Moj prijatelj Piki Jakob (Ljubljana), čudesna dečja TV draraa. Ali, tu je pesnik pisao knjigu snimanja (za seriju sa pedagoškom namenom). Preopterećivanje tekstom je jedno od nedostataka koje izgieda da još uvek ima konjunkturu na jugoslovenskoj televiziji. A ponešto je strašno patetično za naše oči i uši. U govorljivosti se traži „spas” da bi se izbegao teški napor da se priča ispriča u slikama, što ne znači đa se emocije ne kreču. Naprotiv: pokazati osećanja i mimiku, to zaista nije najgori deo televizije. Dalje zapažanje, ovoga puta o dokumentarcu; tu se u jednoj vesti o

„Salonu humora u Bordigeri” pobeglo u opisivanja iz predratnog vremena; drugi izveštava o deci jugoslovenskih radnika na radu u inostranstvu; sledeći 0 Ijudima i prirodnim katastrofama. Među osam dokumentaraca bila je jedna visokopolitička reportaža (autor Uroš Lipušček, vrlo obdaren mlad TV novinar) i informisala je o revoluciji u Iranu! Ostali programi: „Zvučna pisma” (magnetofonske kasete sa informacijama 1 pozdravima razmenjuju se između radnika na radu u Parizu i rođaka kod kuće). Jedini unutarjugoslovenski, društveno-politički relevantan dokumentarac: Dve porodice i jedna fabrika (dve porodice govore o svom radu, o svom mestu u životu, o tome kako zarađuju novac, šta sa njim rade, da li im i na koji način pruža zadovoljstvo). Izvanredno! Da, autor Branko Lentič spada među najbolje u zemlji. U pojedinim emisijama retko se primetilo vlastito mišljenje reportera, stvaraoca, redaktora. „Sakrivalo” se iza izveštaja, intervjua: neki drugi su ~to rekli”, Jedva se video i čuo subjektivan stav. Mnoge stvari su mi previše glatke, ništa ne kažu. Ali ni na koji način ne bih hteo da budera nepravedan, ne živim u toj zemlji, a i ponuda programa na festivalu dozvoljava samo delimičan utisak. Ako čovek može da kaze da donekle poznaje društveno-političke odnose u ovoj zernlji (koji jedino ne objašnjavaju začuđujuću suzdržanost TV Ijudi u bavljenju politikom i privredom) onda bih rekao: prostor koji bez sumnje imaju i novinari televizije - a ne samo njihove kolege u novinama - oni nisu ispunili, Ja to kažem znajući mesto TV medija u državnom sistemu, njegove političke zadatke, njegovu ulogu u „socijalističkora procesu”. Ipak, posle ovih „ideološki” orijentisanih rečenica, stavio bih nekoliko primedbi uopšte na programe.

201