РТВ Теорија и пракса

smislu e sad bi se mogli vratiti. da čujemo tog i t0g...”, režija je očigledno dala znak mikseru da „skoči” na jednu drugu kameru, za trenutak smo videli „neutralni kadar” (kabl neke od kamera) da bi isti tren več bili na pređašnjem mestu zbivanja; tu, gde jedna Ijudska ruka rije lopaticom samo ka njoj znanom cilju. Sledio je trenutak pauze u razgovoru nekolicine posmatrača, čak je i komentator ostao bez „uputnog teksta”, ali zato je mikser znao šta mu je činiti, pa je „rezao” na kameru koja u detalju prikazuje zamah Ijudske ruke a koja je več u tim trenucima razgrtala poslednji sloj magme ispod koje se ukazivao zid obrađen u mozaiku. U desetak sekundi ruka arheologa je otkrila detalje neke „cvetne kompozicije , u tom se pomolila glava neke ptice, još po neki list i cvetič, zatim šareno ptičije perje - i neznatno telašce štiglica pojavilo se u svoj svojoj krhkosti međ’ mirtom čiji su sičušni beti cvetovi tek sad dobili onu nežnost, rad koje je ova biljka ukrašavala glavu same boginje Venere. Bez puno graje arheolog i komentator prozborili su nekoliko reči o nađenom, ne tumačeči ni vrednost otkrivenog ni smisao mozaičke kompozicije. Übrzo, režija je prešla na odredište gde je grupa stručnjaka davala poslednju reč o značaju proslave hiljadudevetstogodišnjice od zamiranja ovog grada, i blizog mu mesta Herkulanuma, i bio je mondovizijske emisije o jubileju (kako naše novine najaviše ovu emisiju!) zamiranja jednog grada, jedne kulture - i jednog za nas nedokučivog običajnog prava. O „davno zamrlom svetu pa razotkrivenom na način naših savremenika” bilo je sve \Teme govora u ovom znalački pripremljenom naučnom skupu, no televizija je kao medij u ovom ambicioznom projektu tek u naznačenom činu „izranjanja štiglica drugi put među Ijudima” suštinski opravdala svoje prisustvo na licu mesta proslave „jubileja jednog umiranja”. Do trenutka kada se štiglic pomolio posredstvom ruke arheologa a pod „ravnanjem” ruke kamermana, odnosno, miksera slike, emisija je imala standardni lakoopjsni-uzbuđujući naboj koji inače prati svaki direktni prenos. To što smo bili posredstvom kamera u Pompeji, što smo mogli zaviriti u uglove raščiščenih naseobina na način na koji kao turisti možda i ne bi smogli snage da budemo sat i po usred zakočenih tela „spavača”, „kupača” i „još nerođene dece”, dobtio je na težmi kad je „onaj gore”, satelit (iznad naših kuča, naših glava i naših TV prijemnika), ujedinio milione naših pogleda u jedan jedini objekt rađanja lepote tajanstvenog smisla. Štiglic, koji je međ mirtom stajao nekad verovatno u drugom odnosu s Ijudskim okom no što je ove naše avgustovske večeri bio gledan, postao je spomenik - velika slava i hvala televiziji koliko i oda sprezi

204