РТВ Теорија и пракса

12

odnosno televizije kao i izveštavanja o tome u kojoj su meri ostvarene, a ako nisu - zbog čega nisu, napomene koje su date u prethodnoj javnoj raspravi, Smisao i karakter javne rasprave, njena otvorenost prema svim strukturama društva i prema svakom pojedincu, i ogroman broj učesnika u njoj, pokazuje da se radni Ijudi i građani i na ovaj način koriste svojim pravom na informisanje koje i javnom diskusijom o planovima programa radija i televizije dobija kvalitativno novu dimenziju u odnosu na građansku participaciju i povratnu vezu - tekovine građanske demokratije pravljene prema meri privatnog vlasništva i interesa potrošačkog društva. Valjalo bi, dakle, dublje i svestranije proučiti sve ono što javna diskusija o planovima programa radija i televizije u svim našim republikama i pokrajinama jeste i šta bi mogla da bude. Tim istraživanjem doprinelo bi se proučavanju položaja radija i televizije u našem samoupravnom društvu, kao i proučavanju političkog sistema socijalističkog samoupravljanja. Bilo bi normalno da na tom poslu udruže intelektualne potencijale i materijalna sredstva, pre svih, istraživačke jedinice svih radio-televizijskih centara u Jugoslaviji, koje su i nosioci stručnih poslova u vođenju i organizovanju ovog stvaralačkog dijaloga radija i televizije sa svojom sredinom. LITERATURA: 1. Josip Broz Tito, Referat na XI kongresu SKJ, „Opredeljenja” br. 7-8, 1978. 2. Edvard Kardelj, Pravci razvoja političkog sistema socijalističkog samoupravljania, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, 1978. 3. Karl Marks, Osamnaesti brimer Luja Bonaparte, „Kultura”, Beograd, 1949. 4. Todo Kurtovič, Informisanje u socijalističkom samoupravnom društvu, „Privredni pregled”, Beograd, 1977. 5. Informacije o Javnoj diskusiji.