РТВ Теорија и пракса

gledali vesti a istraživač je te vesti snimao i neposredno posle emisije puštao ih ali bez tona. I pored optičke ispomoču u sečanju je zadržano samo 50% emitovanih informacija, uglavnom onih koje su bile snimljene kao film. Na drugom mestu su informacije propraćene slikom ili grafikonom a čitane informacije jedva da su se zadržale u pamćenju. U vestima se teme smenjuju prosečno svakih 90 sekundi, uz to ima dosta govornog teksta a i stil izražavanja otežava upamćivanje. Interesantan je članak u broju 258 (Klaus Brepohl, Vom Papier zu den elektroniscehn Medien) Od papira do elektronskih medija. Tu su na jednom mestu ali u novom sklopu, date več poznate činjenice. Početkom ovog veka štampana reč je uz lično komuniciranje, bila jedino sredstvo komunikacije. Kasnije je došao radio a onda novi mediji koji su sve više potiskivali štampu. I to s pravom jer je štampa spora: dok informacija o događaju dođe do čitaoca, prođe najmanje pola dana a kod časopisa i knjiga nedelje i meseci, tako da je informacija koju oni prenose ili zastarela ili je treba dopuniti. Cena štamparskih usluga je svakim danom sve veća a uz to suviše je sporo traženje informacija po alfabetskom redu, kako je to kod štampe jedino moguče. Razvoj medija ide u dva pravca; • audiovizuelni mediji (TV, video-kasete i ploče), • elektronske informacije preko TV ili preko posebnog ekrana u vidu teksta ili grafikona. Postepeno će doći i kučni kompjuter. I informacije se dele u dve grupe: • fundamentalne informacije, • informadje koje se stalno menjaju. Fundamentalne informacije će ostati u knjigama a promenljive u elektronskom mediju. Po shvatanju autora glavni problem je sada odnos čoveka prema toj formi

informisanja, pripremljenost ođnosno nepripremljenost na nju. Svakako da brža obaveštenost donosi koristi ali na tu vrstu obaveštavanja treba biti pripremljen. Autor smatra da bi već u osnovnoj školi trebalo đake uvoditi u informatiku. Ali nije ukazano na sva pitanja koja u „totalnoj obaveštenosti” očekuju čoveka i društvo, u kojoj meri i u kom pravcu treba da se pripremi, šta sve takva obaveštenost za sobom povlači, kako može da bude upotrebljena odnosno zloupotrebljena, šta je sve njen predmet itd. Autor se ograničio samo na dve stvari u vezi sa školom: 9 kao što se đaci upućuju u književnost tako treba da se uči i ophođenje sa televižijom da bi se programi kritički primali i selekcionisali, ® đake treba naučiti kako da traže podatke na elektronskom mediju i kako da ih kritički anaiizuju i dopunjuju. U oba slučaja đak mora da ima mentora. Kod elektronskog medija to je - i kao školski predmet - mogućno, ali TV emisije svako dete gleda kod kuće i to koje hoće, a pri budučem broju kanala i stanica mentoru je neizvodljivo da prati sve. Na kraju objavljujemo izbor literature iz 1978. godine: Arthur Hofer, VnteThaltung im Horfunk, Verlag Niirnberger Forschungsvereinigm 1978, str, 226. }. Hackforth i dr., Fernsehen, Programm, Programmanalyse (izbor bibliografije 1970-1977), Verlag Dokumentation, MUnchen 1978, str. 621. G.v.Elst, Fernsehen und Emanzipation, Prometh-Verlag, Kbln 1978, str, 319. M.Kunczik, Brutalitdt auseweiter Hand, Bbhlau-Verlag, Kčln 1978, str. 121. M.McLuhan, Massenmedien und Gesellschaftsstruktur, Europa-Verlag, Wien 1978, str. 260.

Žarko Carić

255