РТВ Теорија и пракса

konkretizacije (izvedbe) •radio-dramskog, odnosno, muzičkog dela. - „Bergson (Bergson) je”- kaže H.G.Gadamer (Hans-Georg Gadamer) - ~za ovo stvorio čuveni izraz duree koji iskazuje apsolutni kontinuitet psihičkog.” Ovaj „apsolutni” kontinuitet psihičkog”, koji je određen ne samo njegovom intencionalnom sadržinom nego i načinom bitka postojanja umetničkih tenomena o kojima je reč, moguće je označiti i kao momenat „beskrajnog života” (Slajermaher/F.Schleiermacher/). Šlajermaherov „momenat beskrajnog života” u trenutku konkretizacije radio-dramskog umetničkog dela, i koji podrazumeva postojanje slušaoca, reprezentant je celine oba pola istog: komunikatora i slušaoca. U tome smislu možemo Huserlovim rečnikom govoriti o sjedinjenju kao „asocijativno konstituirajućoj komponenti iskustva drugog.” Odista, jedna od bitnih odlika radio-dramskog umetničkog dela je da tvori jedinstvo transcendirajučeg iskustva koje se ispoljava kao Drugo. Ovo sjedinjenje, ova sinteza praoblik je i temelj i samog fenomena komunikacije. Fenomenologijsko sjedinjenje o kojem je ovde reč, intencionalno je i usaglašeno je sa izvornim iskustvom umetnosti same. Ovim se još jednom pokazuje da su za ispoljavanje umetničkih datosti uvek neophodne, po zakonima komunikacione logike, bar dve komponente: komunikator i komunikant, pri čemu je zajednički k6d sam po sebi razumljiv i iz pomenute sinteze ga je nemoguće isključiti. Slušalac je, u stvari, a to je osnovna teza ovog poglavlja našeg rada, imanentna aktuelnost radio-dramskog (odnosno muzičkog) toka. On se u jednom vremenskom sledu koji je ograničen na vreme trajanja izvedbe dela, pojavljuje u „kontinuiranoj očevidnosti i u samom sebi kao postoječi kontinuirano (se) konstituira”. /E.Huserl/. On (slušalac) na osnovu svog unutrašnjeg iskustva o umetničkom predmetu koji je postao deo njegove znatiželje razumeva svoj položaj u svetu ali, istovremeno, i saznaje položaj Drugog u tom istom svetu. Njegovo vlastito interesovanje nije, dakle, usmereno u jednom pravcu. Ono je u izvesnom smislu totalizujuče i univerzalno. Usmereno je prema mogućnosti preobrazbe svog vlastitog Ja. Istovremeno, umetničko delo koje je postalo predmet posebne slušaočeve pažnje (u ovom slučaju radio-dramsko) više nije omeđeno svojom unutrašnjom formom nego se, da bi u punom smislu bilo egzistentno, podređuje spoljašnjim zakonomernostima dopunjujući se u egu Drugog. Bitna istina radio-dramskog umetničkog dela, kao i svakog umetničkog dela uopšte, jeste da je ono „obuhvaćeno merilom estetske svesti.” Ono se obraća nama. Njegovo razumevanje, koje je različito kod svakog recipijenta ponaosob, uvek u samom momentu izvedbe gradi jednu imanentnu aktuelnost sa slušaocem. Ono u

25