РТВ Теорија и пракса

oredstavlja teorijsld > aključak, iako neke odrednice, ne definitivne ali ne ni proizvoljne, može da postavi. S tačke gledišta teksta, muzika u drami pruža se u dva osnovna pravca. Na prvom, najuobičajenijem i najjednostavnijem mestu, pojavljuje se kao ilustracija. Tada je ona odgovor na direktan ili indirektan zahtev, gotove ili polugotove narudžbine pisca teksta. (To su one čuvene indikacije koje glase: „lagani fokstrot”, „romantična muzika”, nekada čak i „faraonska muzika”, ili jednostavno - muzika.) Ove indikacije treba pročitati sasvim lično i svaki put im preispitati valjanost Druga vrsta ilustracije odnosi se direktno na ono o čemu se u tekstu govori. Daču primer; ako se u dijalogu između dva lika kaže da „опа uvek svira nekog Griga ili Šopena”, posao je lak. Setičemo se nekog dobrog izvođenja, i to je sve. No, gotovo nikad nije tako. Obično se kaže da ona uvek svira Griga, ali loše. Tada je več mnogo teže јег snimak takvog izvođenja ne postoji ni u jednoj pristojnoj diskoteci na svetu. Zato če muzičar sesti za klavir i svirati Griga - loše. Ne želim da govorim u anegdotama. Samo nagoveštavam moguče pravce pojave problema. Ima u ovoj vrsti jednostavne ilustracije situacija koje su samo naoko jednostavne. Traži se, recimo, jedna određena pesma ili muzika sa nacionalnim ili nekim drugim karakterističnim sadržajem. Tada tek ceo kontekst, rediteljska vizija, kritički odnos, politički, društveni plan određuje kako če taj jednostavni materijal biti postavljen i ukomponovan u celinu. Jer, neki put muzika može da deluje brže, jače, jasnije i rečitije, pa je samim tim njen plasman, način izvođenja, eventualna transformacija, ta koja če odrediti, izazvati željenu reakciju kod slušaoca. Drugi moguči vid „ponašanja” muzike (zvuka) u drami je: muzika komentar. Nazovimo to drugačije - lice u drami. U tom slučaju, ona preuzima svojstva nekog nenapisanog ili latentno postoječeg aktera. Muzika preuzima ulogu tumača onoga o čemu se govori, ili komentariše onoga ko govori. Postaje lice, narator, tumač, pojavljuje se iznenada usred teksta ili ispred iii iza njega, i dozvoljava da rečeni, glumljeni, igrani tok dobije svoj odjek, senku, prostor u kojem se produžava razmišljanje o kazanom ili učinjenom. U ovom slučaju često se sa muzikom radi tako da ona dobija lajtmotivska svojstva. Ona upozorava, nagoveštava, opominje, i tako čvršče postaje lični, živi plan teksta. Katkad (ovde takođe govorim o muzici-komentaru) več sam izbor instrumenta i njegov tretman donose osnovno rešenje tematskog zahteva. U slučaju drame Zvonimira Kostiča

31