РТВ Теорија и пракса

Hteo Tadija da ima sobu kao kralj, opredelili smo se (reditelj Dejan Mijač) za instrument harmoniku. Zašto? Radi se o instrumentu koji može da izazove brojne asocijacije, koji predstavlja simbol čitavog jednog društvenog miljea, simbol jedne veoma široke socijalne grupacije još uvek u živom migracionom kretanju u pravcu selo - grad. S druge strane, ovaj instrument može biti tretiran krajnje nekonvencionalno, savremeno, a da se njegova osnovna zvučna i asocijativna svojstva pri tom ne izgube. Dok u prvom delu drame harmonika još zadržava svoje osnovne karakteristike, u trenutku dramaturškog vrhunca ona se preobražava u orgulje i tupi šum koji prati razvlačenje meha. Šta se dešava sa muzikom samom, sa samim zvukom koji je bio upotrebljen u svrhu ilustracije ili komentara. Pre svega njen osnovni, lični integritet se najčešće gubi, Ш bar menja. Muzika u radio-drami je u najboljem slučaju nesamostalna, ah i više od toga. Njen samostalni valer nestaje več samim tim što mora da pretrpi izvlačenje iz koneksta celine dela. Ali zato delo stiče novi valer u trenutku spajanja sa govornim materijalom, što znači da već pri pripremanju materijala sa kojim če se raditi, valja slušati taj drugi zvučni i sadržajni tok. Za muzičara ovo stalno procenjivanje drugog sloja dela može biti dragoceno iskustvo. Time se ispituju, nazovimo to atomska, čelijska svojstva zvuka i zvučanja ih određenog pasaža, te se svaki put iznova otkriva izvanredni pluraUtet, mnogosvojstvenost muzičkog bića i materijala. S druge strane, ta atomizacija preti da izazove neku vrstu slepila za ceUnu dela, da učini da se previdi autor, kompozicija i celina uopšte. Jedno i drugo zajedno opredeljuje muzičara na izvesnu dvostrukost slušanja. Mora se priznati - posao veoma težak i ne uvek izvesnog izgleda. Postoje izvesni principi koji se pojavljuju kao osnovni i nezaobilazni još na samom početku rada i iskustva sa muzikom u radio-drami. Jedan od njih je: nikada ne upotrebljavati takozvanu opštepoznatu muziku, sem kada se ona izričito zahteva tekstom, ih kada reditelj želi da postigne određeni efekat (ovde ču podsetiti na upotrebu muzike u predstavi San letnje noći Pitera Bruka ili u filmu Odiseja u svemiru 2001 Kjubrika). Ovu muziku treba uvek zameniti njenim manje poznatim „рагот” koji tako reći uvek mora da postoji, samo ga treba iznaći. Drugi princip je na nivou paradoksa: teška, misaona muzika je uvek supstancijalno „teža” od ma koliko misaonog teksta, tako da ima dela i autora koji su praktično neupotrebljivi u

32