РТВ Теорија и пракса

svrhu o kojoj govorimo. U trenutku kada se takva muzika i tekst nađu jedan pored drugog, ili jedan sa drugim, ova prva muzika, preteže, nadjačava izražajno dobacivanje koje vrši tekst Muzika današnjice u principu ima svoju specifičnu mnogoličnost Njena „apstraktnost” otvara širok vidik u mogućnosti tumačenja. Ako je dobro odabrana ona brže i lakše pravi amalgam sa tekstom, pa i onim iz davnih vremena. Mnogo če efikasnije i übedljivije biti dejstvo ako se čak i jednom antičkom tekstu da ovovremeni zvučni komentar, nego ako se upotrebi muzika koja aludira na antičko vreme tematikom i zvučnim sadržajem. Ovde se, jasno, radi o izvesnom „osavremenjavanju” u tumačenju teksta paralelnom senzibilitetu današnjeg čoveka. (One koji prate dramsku produkciju Radio-Beograda, podsetiću na Übistvo u katedrali Tomasa Ebota u režiji Bode Markoviča.) Iz svega treba izvuči zaključak da čvrstih pravila nema, čak da ne sme ni da ih bude, Kao u retko kom poslu, rutina je ovde pogubno opasna. Znanje, informisanost - naravno ne, ali rutina rešavanja i tumačenja teksta, to je ono što nazivam opasnim. Svaki tekst treba primiti otvoreno i prilagoditi mu se. Treba se prilagoditi i rediteljskoj zamisli, zatim glumačkoj doigranosti rediteljske intencije (vrlo je čest slučaj, na žalost, „spasavanja” teksta muzikom zbog nesporazuma na relaciji reditelj glumac); na kraju, treba poštovati i sopstveni osećaj zvučnog prostora ili, recimo jasnije, sopstvenu zvučnu ideju. Najzad, postoje situacije koje se po Učnom mišljenju ne mogu rešiti iz fonda postoječe napisane i snimljene muzike. Ne usuđujem se ovde da tvrdim da takve muzike nema. Skoro da se ne može pretpostaviti da bilo koje i kakve muzike danas na svetu nema! Ona je prosto u tom trenutku nepoznata, nedostupna. U nekoliko takvih slučajeva pribegli smo kontrolisanoj, nazovimo to „autorskoj improvizaciji”, sa muzičarima, u studiju. Ova improvizacija ima naravno druge zakone od potpune, slobodne improvizacije. Ona je vođena, voljna, ali njena jedinstvenost je ipak u tome što sadrži onu, makar kako malu, dozu slučaja u gradnji forme same po sebi, Dakle, slučaja s jedne, i direktne zavisnosti od igranog teksta, s druge strane. (Za primer podsetiću na dramu Gogolj na Šagalov način Arse Jovanovića iz 1974. godine, i Belutak u režiji Nade Bjelogrlić iz 1980. godine.)

33