РТВ Теорија и пракса

đovedu u vezu, proizlazi da televizija ima uticaja na formiranje Učnosti. Pitanje koje autor postavlja je: koUko je nauka taj uticaj potvrdila, diferencirala, i koUko ga obUkuje. Psihološka i sociološka istraživanja su započeta u vreme kada je uveden radio. Nov podstrek dala je pojava televizije. Međutim, osnovni problem je isti kao kod retorike: pitanje uverljivosti poruke. Iz toga pitanja rarvilo se drugo: pitanje stava pa dalje, ejekat podučavanja, oponašanja. Istraživan je i uticaj televizdje na socijalne grupe, naročito na porodicu, Istraživanja su potvrdila da gledaoci koji više prate televiziju više veruju da IV sUka predstavlja socijalnu stvarnost nego što veruju oni koji televiziju gledaju manje. Autor zaključuje da televizija preko svojih programa predstavlja specifičnu čovekovu oko Unu koja istovremeno utiče i na druge elemente oko Une. Čovekov odnos prema televiziji zavisi i od toga kako shvata uslove u kojima živi. I zato se o uticaju televizije i može govoriti na razne načine: o uticaju na pojedinca, па grupe i kategorije i na odnose među njima Ti uticaji su manifestni i latentni. AU ništa pojedinačno iz čovekove oko Une, pa ni medij, ne može čoveka potpuno da definiše. Ipak, u največoj raeri to čine socijalni i kulturni uslovi, Zadatak je da se stvore takvi mediji i takvi programi koji će sledečim generacijama omogućavati više a ne manje slobode u oblikovanju života. Herta Šturm (Hertha Sturm) u članku ~U proširivanju programa problem su đeca” navodi da iako se danas mnogo diskutuje o proširenju programa i o kakvoči tog uticaja na pubUku, pada u oči da se u tim diskusijama vrlo malo uzimaju u obzir dosadašnji rezultati istraživanja. Osnovnim pitanjem autorka smatra sleđeče: da U će se uporedo sa povečanjem programa povećavah i dužina gledanja televizije. Utvrđeno je da se kod dece gledanost televizije

povećava dok kod ođraslih ne, zapravo povećava se samo kod onih odraslih kod kojih nema vremenskih ograničenja, a to su stariji i nezaposleni. Prema novim istraživanjima postoji veza između povečanja gledanosti televizije i izbora programa u zavisnosti od vaspitnog stila koji se praktikuje u porodid. Tu se postavlja i pitanje da U se i kako menja stil vaspitavanja pod uticajem veče gledanosti televizije. Autor opisuje kognitivne, emodonalne i socijalne uticaje medija iako se ti uticaji ne mogu potpuno da razdvoje jer npr. svaM socijalni sadržaj ima svoju kognitivnu i socijalnu komponentu. O „KOGNITIVNOM” UTICAJU MEDIJA Svim medijima je svojstveno da njihovi programi pružaju pouke i znanja. AU postoje razUke i u mediju i u recipijentu. Ono što dete od četdri godine ne shvata, dete od osam godina često shvata bez napora. Utvrđeno je da se kod dece od tri đo osam godina koja su gledala TV programe, u poređenju sa decom koja to nisu činila, radi samo o „prividnoj” prednosti (istraživanja Wilbur Schramm). U tom uzrastu još nije mogućno apstraktno mišljenje nego dete prima samo neposredne stvari, pa zato ta deca najviše vole reklame i najbolje ih razumeju. Izvršen je eksperiment sa decom od sedam do 14 godina. Prikazan im je TV koktel u kome je bio jedan minut Ijubavnog filma, dva minuta kaubojskog i 30 sekundi vesti. Deci od sedam godina to nije smetalo a ona od 14 bila su zaprepaščena i Ijuta. To je prema Pijažeu (Piaget) problem rasta. Postvlja se i pitanje da U se i kod odrasUh primećuju otpori prema učenju Ш ne, jer se dešava da gledalac smatra da je shvatio, a u stvari nije uopšte shvatio celokupni odnos nego je samo „kUznuo” preko sUka koje su se smenjivale, Jedna druga stvar će se pojaviti kod većeg broja programa: svako može da bira šta žeU, prema svom nahođenju i

279