РТВ Теорија и пракса

kada je reč o umetničidm igranim strukturama, pa i o televizijskom filmu, ovde televizija još uvek traga za svojim sopstvenim izrazom. „Televizijska dramaturgija bliža je razuđenosti života, nego zatvorenoj strukturi drame” - kaže Otaševićka (ta razuđenost, međutim, snažnija je, uvek, u dokumentu nego u nadgradnji, u informativnini nego u igranim strukturama, iz čega sledi zaključak da je televizija, unutar sopstvenog medija, „prinuđena da svojim umetničkim sadržajima oponaša svoje informativno-dokumentarne sadržaje”). Shodno tome, kad se televizijski medij koristi filmskom umetničkom formom - uprkos svih medijsMh specifičnosti - televizijska dramaturgija i režija, bar u izvesnom smislu, moraju oponašati filmski način govora prilagođavajuči ga uslovima elektronike! Na svakom izražajnom planu, dakle, kad je reč o kompariranju televizijskih i filmskih sadržaja (bilo da se bauimo različitostima filmske i elektronske slike, filmske montaže i televizijskog miksovanja, eliptičnim ih kontinuirandm koriščenjem zvuka i dijaloga, ili kompletnom dramaturškom strukturom dela u bilo kojoj od ove dve tehnike), susrečemo se uvek sa istim dramaturškim problemom: to je sudaranje kontinuiranog (televizijskog) načina izražavanja i izrazito eliptičnog (filmskog) načina izražavanja. Na taj način na razhčitim dramaturško-izražajnim nivoima samo se varira ideja o „metaforičkom” (filmskom) i „nemetaforičkom” (televizijskom) govoru. A negde na sredokraći, između ta dva koncepta, susreću se dramaturgija bioskopskogi dramaturgija televizijskog filma, ostavljajuči punu slobodu autorima da se izraze na što autentičniji način! 4. Televizija je, zaista, idealan medij za praktično ostvarivanje nekadašnjeg Cavatinijevog neorealističkog ideala da se načini film o devedeset minuta života jednog čoveka. Iz neoreahstičke tradicije, uostalom, kao da izrasta čitava struja savremenih itahjanskih bioskopsko-televizijskih filmova (Olimijevo Drvo za klompe, Antonionijeva Misterija Obervald, Felinijeva Proba orkestra ili film braće Tavijani Padre padrone ), od kojih svaki predstavlja svojevrstan autorski eksperiment (dok Fehni snima u zatvorenom prostoru probu jednog orkestra, podražavajući filmskim sredstvima direktan televizijski prenos, Antonioni prilično mehanički eksperimentiše izražajnim sredstvima filmske i televizijske tehnologije, a Olmi i brača Tavijani veoma su bhski starim neorealističkim modelima). Tako iz revolucionarne estetike neoreahzma (formulisane u najboljim dehma Viskontija, Roselinija, Fehnija, De Sike i, razume se Cavatinija) izrastaju,

16