РТВ Теорија и пракса

brojnošču prosečnih inscenacija, več pre brojem vrhunsMh ostvarenja Upravo ovde su očigledne rezerve. O tome svedoče i ostvarenja ovogodišnjeg portoroškog festivala Usko sa tim u vezi stoje več konstatovane spoznaje da je jugoslovensko (i ne samo ovo) televizijsko stvaralaštvo proizvelo za sada malo ostvarenja koja bi u opštem smislu reči postala sastavnim delom narodne kulture. Njihovo delovanje, pa prema tome i vek života, večinora je ograničeno. OdUka savremene dramaturgije nekih studija (u Beogradu, Ljubljani) je njihova rastuča orijentacija ka obradi književnih dela domačih autora. Njihovo uvođenje na televizijski ekran, osim drugih faktora, prati namera popularizacije domače književnosti. Tako se gledaocu posreduje povratak kastarijim, često napola zaboravljenim Uterarnim vrednostima koje se oživljavaju u obUku dramske transkripcije. Pokazuje se njihova životna sposobnost i čine se pristupačnim najširoj kako domačoj tako i inostranoj javnosti. Ne retko to vodi do konkretnog upoređivanja doživljaja gleđaoca i čitaoca. Pri tome je nemoguče ne videti stvarnost, da mnpga od tih potencijalnih dela ne mogu biti - iz raznoraznih razloga prevedena na televizijski obUk „doslovno”, tako da pre služe kao osnovni materijal za samostalni stvara rad, Od niegovog talenta i sposobnosti da iskoristi maksimum podsticaja izvornog teksta zavisi da И če ostvariti uspeh, komunikaciju iU aktuelnost dela U vezi sa tim moguće je prisetiti se uspešne reaUzacije romana Dragoslava Mihailoviča Petrijin venac, kojom se predstavio „univerzalni” režiser sa jedinstvenim smislom za shvatanje izvornog teksta i njegovog aktueUzovanog izlaganja; pojavio se kao režiser sa suptilnim osečajem za

psihologiju Hčnosti i uverljivo sHkanje sredine. Njegov način je možda jedini put kojim bi se moglo ići. Ako se zamisHmo nad muzičko-dramskim žanrom - prikazanim na ovogodišnjoj smotri - shvatičemo da je posebno raesto zauzeo program (u katalogu se vodi kao mono-ooeral Dnevnik jednog ludaka režisera S.S.Ravasija. Ambiciozan pristup koji se uzdiže čak i nad dostignutim utiskom klasičnog teksta N.N.Gogolja, uspeo je da podigne ne samo nivo adaptacije već i Uterarni uzor. Vredna pažnje je spoznaja da je što se tiče broja dela s glavnim prolagonistom, postignuta retko viđena ravnoteža u glavnim muškim i ženskim Ukovima u tim deUma (dramskim, muzičkim i ostaUm). Bar tako je moguče suditi na osnovu prikazanih ostvarenja na portoroškoj smotri. Nije moguće prevideti ni udeo generacijske zastupljenosti u dramaturškoj strukturi dela, koja je u ostvarenjima sa muškim Ukom suštinski šira i dramatički funkcionalnija, nego u slučaju inscenacija Ш filmova, gde vlađaju ženski Ukovi - ovde se međutim, više puta susrečemo sa preciznije izrađenim unutrašnjim razvojem baziranim na oštroumnijoj motivaciji, đubljom eraocionalnošću kao i sa aktivnijim stavom junakinje prema svojoj oko Uni. Na kraju svog kratkog razmišljanja dozvoljavam sebi da upozorim na pozitivni когак napred, koji je po raome mišljenju napravio Ijubljanski studio. U vezi sa tim je moguče karakterisati i sve prikazane dramske programe studija i ujedno neka muzička dela podesno preneta na TV ekran. Konfrontacija je sigurno ispunila svoju svrhu i za mene je novo obogaćenje to što sam spoznala stvarne mogučnosti i stremljenja jugoslovenskog TV igranog i muzičko-dramskog stvaralaštva.

30