РТВ Теорија и пракса

preko radija i televizije. Ja se malo više na ovome zadržavam zbog toga što uvek postoji opasnost da se ode u krajnost kada operišemo podacima koji su rezultat mišljenja slušalaca i gledalaca, jer oni očigledno ne mogu, a obično i ne prate kompletan informativni program tokom jednog dana, a zna se da informativno-političke emisije imaju svoja programska opredeljenja a postoji i neka interna podela: šta je zadatak i cilj jedne informativne emisije u odnosu na drugu. Dakle, to je jedan kompletan dnevni ciklus informativnih emisija koji obično takav kakav je, u celini ne dospeva do slušalaca i gledalaca. Uostalom, na to ukazuje podatak da, recimo, drugi TV Dnevnik gleda deset puta više Ijudi nego Prvi. Postoji i jedna čitava baterija pitanja koja se odnose na pojedine programske celine. Prvi program Radio-Beograda je bio zainteresovan, i dobiće rezultate o tome, kako bi trebalo, po mišljenju slušalaca, da izgleda nedeljno pre podne, a postavljeno je i pitanje o odnosu slušalaca i gledalaca prema muzičkim sadržajima. Kada se sve ovo o čemu sam govorio stavi u jedan isti kontekst, usmeri u isti cilj, onda to, pre svega, znači da treba utvrditi koliki je auditorij radija i televizije i koja su to tzv. udarna vremena, pa iz toga izvuči moguče programske pouke i učiniti eventualne izmene kako bi radio i televizija što potpunije obavili svoje veoma složene i značajne društvene funkcije. Očekujemo da sumiranje ovih rezultata prikaže ukupnu delatnost radija i televizije u SFRJ, uz jednu manjkavost, jedno ograničenje koje je vezano za vremensko određenje. Naime, čitava analiza programa, i slušanost i gledanost, zahvata samo vremenski period od sedam dana. Druge, mnogo bogatije zemlje, ovakvu vrstu istraživanja sprovode mnogo češče, čak i svakodnevno, ali mi to nismo u mogućnosti da učinimo, mada nam se čini da i prosek od jedne sedmice u odnosu na 52 znači mnogo, tim pre što se raspoloženje publike, promene njenog ukusa i odnosa prema ukupnom mediju, ne događaju tako često. Dakle, znamo več iz mnogih istraživanja da je taj odnos vrlo, vrlo stabilan, i da bi jedno ovakvo istraživanje kuj zahvata makar mali vremenski segment, ipak dalo vrlo široku, da ne kažem i kompletnu sliku odnosa slušalaca i gledalaca prema radio-televizijskom programu. Želeo bih da učinim samo još nekoliko napomena koje bi mogle da posluže kao moguči način dalje eksploatacije ovih dragocenih podataka i ugrađivanje nekih istraživačkih nalaza u programsku koncepciju radija i televizije. Anketa, naime, kao metod i tehnika istraživanja, ima jedan nedostatak, ona je uvek

13