РТВ Теорија и пракса

je daleko odmakla i približava se onome što sam označila kao prevazilaženje etničke barijere jezika. Zadušnice, kao obredna forma kulta i sečanja na mrtve, a istovremeno kao mitska situacija izvesne zajednice sveta živih i sveta umrlih, u Ijudskoj svesti vezana je neodvojivo sa određenim tipom kulturnih ponašanja, psihičkih i jezičkih. Različite kulture uz tu obrednu formu vezivale su određenu klimu, radnje, čak i govornu intonaciju, lestvicu boja, svetlosne reflekse ih pak, muzičke vrednosti. U našem kulturnom svetu svetkovinu mrtvih prati klima nostalgije i refleksije, atmosfera usredsređenosti i ozbiljnosti, a fonosferu karakteriše pritišenost, šapat, smireniji tonovi i lagan tempo. U vizuelnoj sferi tome odgovara suton, prigušene boje i simbolika crnine. Brudnovske zadušnice težeči ka rušenju tih konvencionalnih principa, konstruisane su na principu semantike opozicijskih ponašanja. Grupa značenjsko-stvaralačkih zahvata ovde se koncentriše na prenošenje informacija - ne samo emocionalnih i atmosferskih, več i pojmovnih - putem zvučnih kvaliteta i kvaliteta iz muzičkog kruga. U epizodama te radio-drame često se u prvi plan ističu zvučni znaci određeni psihoioškom intencijom, koeficijentom osečanja i volje. Pojmovna sfera jezika biva nadvišena akustičkom sferom. Njena semantička autonomija nosi primaoca ne do pojma određene reči, več - kao što sam to več objasnila - do ritualizma i glavnih semantičkih osobina situacijskih ponašanja koja odgovaraju mestu i vremenu. Otuda kolaž tih bestelesnih glasova koji personifikuju patnju, očaj, ozbiljnost, nemoč, smirenje, ali i ravnodušnost, rastrojenost ili nedostatk psihološkog angažmana. Znak postaje onomatopejska

106