РТВ Теорија и пракса

Aleksandar I. Spasić

O NEKIM OSOBENOSTIMA PREVOĐENJA ZA TELEVIZIJU

DEFINICIJA I OMEĐIVANJE TEME U načelu, prevođenje za televiziju ne razlikuje se od prevođenja za druga opštila - knjigu, periodiku, scenu, radio. I u oblasti televizije prevođenje mora da bude verno prenošenje tačnih značenja datog skupa propozicija iz izvornog u ciljni jezik, propozicijama koje izvorniku odgovaraju i čuvstveno-afektivnim nabojem, te analogijski najbližim ritmičkim i zvučnim strukturama. Međutim, prisustvo slike na televiziji, koja uvek deluje kao eiement nadzora, značajno utiče na neke zahteve iniplikovane u ovoj definiciji, üblažavajući jedne a zaoštravajući druge, dok tehničke odlike prijema televizijskog programa nameću naročite zadatke i otežice, o kojima će posebno biti reči. Malobrojni primeri navedeni u ovom saopštenju uzeti su iz desetogodišnjeg televizijskog iskustva autora, uredničkog i prevodilačkog, na Televiziji Beograd, sa povremenim pozivanjem na praksu Jugoslovenske radio-televizije u celini i, kadikad, na praksu drugih televizijskih centara Evrope. TIPOVI PREVOĐENIH SADRŽINA Za televiziju je osobena raznovrsnost sadržina koje se prevode, što postavlja izvesne naročite zahteve u vezi sa brzinom i neposrednošću rada prevodioca. U televizijskom programu tako susrečemo prevode: 1. izravnih slika stvarnosti, 2. dokumentarno-obrazovnih sadržina i poruka, 3. umetničkih tekstova - prilagođenih ili posebno pisanih. Izravne slike stvarnosti obuhvataju dva osnovna oblika: a) dnevne vesti, i b) prenose svakovrsnih događaja.

137