РТВ Теорија и пракса

uopšte ne računate s tim, a onda shvatite da ste stalno na tapetu, i kako ste odeveni i kako ste očešljani i kako se ponašate... To ponekad ide do agresivnosti, iako možda u najboljoj nameri, A.Š.: Da li to zamara? D.K.: Prilično. A.Š.; Rekli ste ~mi koji smo stuarali televiziju”. Da li vam se čini da ovaj mladi svet koji sada počinje ima neki drugi odnos prema njoj? D.K.: Rekla bih da ima. Menjao se mentalitet, a imaju i bolje uslove rada, tehničku opremu. Ova generacija je odrasla sa televizijom, a mi nismo imali nikakvog uzora. Radili smo spontano, ne znajuči da li je to dobro ili ne, sa mnogo entuzijazma. A.Š.: Kažu da televizija proguta čoveka, da mu se podvuče pod kožu kao jedina opsesija, kao što hirurzima jedino operacija nešto znači. Čovek na televiziji ima utisak da je u centru sveta. Pri ruci mu je teteprinter, svakog trenutka saznaje šta se zbiva u svetu. Da li za čoveka sa televizije sve drugo postaje manje značajno? Ma kakva vrednost bila tih institucija koje ste pomenuli - pozorišta, Literature... sve doLazi u drugi plan? Da li ste imali vremena i interesovanja za te druge stvari? D.K.’ Istina je da se čovek mora borid sa telev.zijom da ga potpuno ne proguta. Imala sam interesovanja, ali mnoge stvari se paralelno odvijaju dok sam na televiziji - pozorište, bioskop, koncerti... Za knjigu uvek naiazim vremena, ali to je i stvar afiniteta. Tačno je da raditi na televiziji znači biti na izvoru informacija, ali nikada nisam bila potpuno zaokupljena tim fenomenom. Od televizije kao teme pokušavam da pobegnem na sVaki način. To je često nemoguče, ali u mom uskom krugu prijatelja znaju da to ne volim. A.Š.: Da li su to prijatelji sa televizije ili je to neki drugi svet? D.K.: Bliskih prijatelja na televiziji nemam mnogo, Naročito sada, kada se ona razvila, kada nas ima mnogo, U početku smo se više družili. A.Š.; Šta mislite o tome što sociolozi i psiholozi smatraju da televizija zaglupljuje Ijude, naročito ovu mladu generaciju za koju ste rekli da odrasta kao televizijska?

186