РТВ Теорија и пракса

sportski program koji je. takođe, pun „realnostT u smislu u којеш je efekat kontakta nepoznat i čiji je tok sasvim spontan, što se postižerodgovarajućim rasporedom kamera, kadriranjem, usporavanjem itd U šou-programu, narednoj stepenici u skali, stvarne ličnosti odgovaraju za ono što se događa u jednoj, po svojim obeležjima ritualizovanoj strukturi, koja poseduje određen stepen nepredvidljive realnosti modifikovane od strane glavne ličnosti - popularnog glumca ili pevača. On se, na neki način, uklapa u tradiciju mjuzikla dopunjenu blokom popularne teatralike. Igrani šou kombinuje elemente sportskog događaja i fikcijskog kraja. Televizija je, tvrdi Eslin, najinbmniji od svih dramskih medija U pozorištu su glumci relativno udaljeni od publike; u filmu takođe, mada nešto manje nego u pozorištu, s tim što je ličnost u kadru veća od ličnosti u stvarnom životu. Televizija se gieda u zatvorenom prostoru i u intimnom ambijentu; kadar televizijske ličnosti je mnogo bliži gledaocu. Ističući neke od njenih nedostataka i prednosti u odnosu na druge slične dramske medije, Eslin kaže da radijski medij u izvesnim slučajevima stvara bolji utisak. Kao čisto verbalni i oralni medij, radio može uspešnije da saopšti apstraktnu misao i naučnu informaciju. Radio može, isto tako, da bude pogodan medij za predstavljanje književnih dela, mesto za političke rasprave i tome slično. Sposobnost televizije, ili bolje rečeno, njena tragjčna tendencija da, kako kaže Eslin, preobražava stvarnost u neku vrstu fantazije, i obratno, vrši povratan uticaj na događaje u stvarnom svetu, mač je sa dve oštrice, jer ovaj proces stvara lažnu svest, u Sartrovom smislu reči, koja pokazuje da su televizijski proizvodi posledica stvarnog sveta koji ponekad može da bude i „nestvaran” i iluzoran.

233