РТВ Теорија и пракса

odgovori na neki način transponuju u radio-drami izvesne crte ustanovljujućeg govora, odsustvo čistc demarkacione linije između imaginarnog i stvarnog, između sebe i drugoga, između komunikativnog jezika i ekspresivnog jezika, između nas i svcta Ovom igranom scenariju potreban je uvek stvaran prostor i stvarno vreme da bi se uopšte mogao rasprostirati, ali prostor u svetu igre i vrcme u svetu igre nikada konstitutivno ne prelaze u okolni prostor i vremc. Na temelju deiova i vremcna i prostora koji fungiraju kao obični nosači „igre sveta”, uzdiže se imagiiiarna scena sa svojim unutrašnjim prostorom koji nije nigde, a ipak je tu, i svojim unutrašnjim vremenom koje nije nikad, a ipak je sada Ova struktura, Fink je naziva „kosmička slika sveta”, nadomeščuje, dakle, utvrđene granicc prostora i vremena pomoću imaginacije U svakodnevnom korišćenju proznog jezika, misao prethodi reči; jezik se uzima kao jedino oruđe, u isti mah tako raspoloživo i efikasno. Kad slušamo nekoga da govori, mi u tom trenutku ne mislimo na rečnike i gramatike; svako kroz reči ide pravo prema ideji, i reči za svakoga postaju samo nešto neupadljivo, prozračno i nekonzistentno Međutim, za onoga koji sluša radio-dramu, sa onim dužnim poštovanjem prema umetničkom delu, reči namah postaju konzistentne i raskošne; u njima se uživa zbog njih samih, ili zbog radosti koju pružaju glasu koji ih izgovara; one su vraćene prirodi, dobijaju čulne kvalitete i ponovo stiču spontanost prirodnih bića; oslobađaju se uobičajenih pravila i združuju se da bi obrazovale najneočekivanije figure. U isti mah smisao se preobražava: on više nije ono što se moglo razumeti kroz reči, već se stvara na rečima; to je neodređen pa ipak imperativan smisao kojim se ne može ovladati, ali čije se bogatstvo oseća, koji se pre može osetiti nego misliti „Тај smisao

29