РТВ Теорија и пракса

Semiološka analiza govora može se postaviti u različite ravni: ne samo u semantičku (koja se u istoj meri odnosi na reči koliko i na rečenicu) nego i u fonološku, sintaksičku, prozodičku. Preobilje strujnih i šuštećih samoglasnika (s,z,š,ž) u jednoj replici može da bude znak Ijutnje, razdraženosti lica to jest glumca koji govori. Ritmičke, prozodičke ili metričke izmene mogu da označavaju promene osećanja ili raspoloženja. Odvajanje govora od govorećeg subjekta može da se obavlja u različitim formama te ima više semioloških uloga; kao znak unutrašnjeg monologa junakovog, kao znak naratora radnje, kolektivne ličnosti (hora glasova, na primer). Međutim, reč nije samo jezički znak. Način na koji je izgovorena daje joj dopunsku semiološku vrednost Glumčeva dikcija može iz jedne reči, ma koliko na izgled bila neutralna i beznačajna, da izvuče najiznijansiranije i najneočekivanije efekte. Jedan glumac iz grupe Stanislavskog bio se pročuo sa svojih četrdeset načina izgovaranja reči „večeras”, jer su oni koji su ga slušali mogli u najvećem broju slučajeva da pogode njen semantički kontekst Poznati su u tom pogledu, takođe, engleski glumci Lorens Olivije i Džon Gilgud. Ton kao instrument glumčeve dikcije obuhvata elemente kao što su intonacija, ritam brzine, intenzitet Intonacija može, koristeći se visinom zvukova i njihovom bojom, modulacijom stvoriti najrazličitije znakove. Uloga muzike u radio-drami je veoma značajna U slučaju gde je pridodata predstavi, njena uloga je da podvlači, da proširuje, da razvije, katkad i opovrgava znake drugih sistema ili da ih nadomešta. Ritmičke ili melpdijske asocijacije vezane za izvesne muzičke rodove mogu da služe evociranju atmosfere mesta ili vremena radnje. Izbor instrumenata ima takođe semiološku vrednost, pošto može da naznačuje mesto,

37