РТВ Теорија и пракса

је na narodno blago: dvanaest tomova Vukovih; na Matavulja; ~što tamo nema”; pominjao je Rat i mir na „tesnom ekranu” i baku koja, gledajući Tolstojevo delo, plače baš kao i u gimnaziji kad ga je prvi put čitala. ~Ni ovaj kič nije uništio reč!”. Detalj krpljenja čarape, krupni plan Gospođice. Andrića je veoma zanimao odnos reči i slike, zvučnog i pikturalnog. Uvek je uzimao u obzir brz put živog prizora do ogromnog broja gledalaca: „lakše je stvoriti televizor nego knjigu” - govorio je. Nije bio protiv režiranja književnosti, bio je samo protiv načina na koji se, uglavnom, to činilo. „Опај koji zna literaturu ne poznaje film, i obrnuto” - pisao je. Delikatan i osetljiv, smatrao je da je bolje biti zaboravljen, nego zloupotrebljen! „А ta šesta Davilova jesen u Travniku dozrevala je i naglo, kao drama, pela se svome vrhuncu” - piše Andrić. Sam pisac, eto, doživljava vreme svoje hronike kao dramsko vreme, i to poređenje napinjanja godina i drame nije tek podesna stilska figura. Ovaj figurativni govor ukazuje na unutrašnji oblik dela, njegov sadržaj i oblik. Gde se odvija Davilova drama? U Travniku. U Travniku koji, na izvestan način, možemo uzeti kao simbolično prikazivačko mesto, na kome se, bar za Davila, sužava čitav svet i otelotvoruje konzulova sudbina. Travnički „uski, bezimeni prostor” i Defoseu je sada „prestonica sveta, središte života”, poprište glavne, odsudne bitke. „Nesrazmerno široka kapija Konaka, uz lupu mandala i strku momaka, pomiče se poput neke mistične pozorišne zavese. Tu se dakle, otvarala pozornica na kojoj će Žan Davil nepunih osam godina igrati razne scene jedne iste tačke i neblagodarne uloge”. (Uporediti: „1 zaista je ta Avlija i sve što je sa njom živelo i što se u njoj

47