РТВ Теорија и пракса

zahvata, koja sada, uz pomoč sistema koji smo prethodno opisali, omogučava da se finalna montaža izvrši precizno i efikasno. Elektronski montažer je tako u mogučnosti da se oslobodi pritiska koji na njega vrši direktna montaža sa originalnim sirovim materijalom. Na magnetnoj radnoj kopiji postaje znatno lakše vršiti odbir dublova pojedinih scena, „grubu” montažu, pa potom dodati ili oduzeti određeni deo, pogotovo što se ovde uopšte ne mora obračati pažnja na kvalitet slike i tona i što uvek ima dovoljno vremena i mogučnosti za eksperimentisanje i dogovaranje. Ovo je davnašnji san elektronskih montažera jer im pruža kreativnu slobodu i izjednačava njihove mogučnosti sa mogučnostima filmskih raontažera. Proteklih godina pojavio se veći broj sistema za prethodnu, odnosno off line montažu i to u više različitih kombinacija. U ovu svrhu obično se formiraju grupe od nekoliko mašina, i mikrokompjutera koji ima mogučnost programiranja i memorisanja donetih odluka. Međutim, konkretna rešenja zavise od svakodnevnih potreba korisnika, stoga čemo ovde pokušati razmotriti u glavnim crtama postupke koji se primenjuju. Danas se, uglavnom, koriste tri metoda za prethodnu montažu, i to dva uz pomoč kasetnih magnetoskopa i jedan uz pomoč magnetnih disketa (Floppy Disc). Jedna od najpopularnijih metoda za prethodnu montažu je rad sa kasetnim magnetoskopima (obično U-matic) gde se, u stvari, radi dobijanja liste postprodukcionih zahvata, vrši elektronska montaža kopija originalnog sirovog materijala Populamosti ovog sistema doprinelo je u značajnoj meri to što je rukovanje video-kasetama jednostavno i brzo, te se tako omogučava obrada velike količine materijala i übrzava eksperimentisanje scenama i kadrovima. Kao i kod direktne montaže, neke prethodne radnje moraju biti poduzete. Prvo i osnovno je da sav materijal koji treba obraditi mora biti presnimljen sa originalnih traka na video-kasete i to tako da vremenski k6d koji je identičan sa kodom na originalnoj traci, bude vizuelno

162