РТВ Теорија и пракса

-amater a onda me je moj drug Kokan Rakonjac 1960. doveo na televiziju i od tada sam radio u svim žanrovima - od političko-informativnog, dokumentarnog igranog, humorističkog - do spotova... I danas se tim poslom bavim. A.Š.: Kada te čovek posmatra sa strane, svih ovih godina, dobija utisak da si veoma uspešna ličnost. Da li se, ipak, za tebe nekad postavilo pitanje opstanka na televiziji, iz bilo kog razloga? Na primer zamor, mrak u montaži, zasičenost ili, recimo, nesporazum sa sredinom? V.L.: Mi, momci vaspitavani u Kino-klubu, navikli smo da se bavimo svim profesijama vezanim za filin, počev od laboratorijskog procesa do montaže, snimanja, režije itd. Večina klubaša je želela da postane reditelj, večini je to i uspelo. Ja sam, sticajem srečnih okolnosti, počeo da se bavim montažom sa namerom da jednog dana, kad montažu dovoljno naučim, počnem i ja da režiram. A evo, posle dvadeset i tri godine bavljenja montažom na televiziji i filmu, još uvek je nisam savladao. Moja režija se do daljnjeg odlaže. Jedina tegoba na poslu - da odgovorim na pitanje - je izvestan kompleks u odnosu na druge kolege i koleginice, s obzirom da su oni završili škole... Da bih opravdao svoj opstanak na televiziji morao sam mnogo više od njih da radim na svom obrazovanju, da pratim literaturu i interesujem se za sve. Ljudi sa kojima sam radio vrlo su me dobro razumevali, lepo smo sarađivali, postojalo je obostrano zadovoljstvo i uvek su tražili da ponovo sarađuju sa mnom, A.Š.: Kada čovek odluči da se bavi montažom i opredeli se, recimo, za taj odsek na Fakultetu drarnskih umetnosti, šta je neophodno na početku praktičnog rada? V.L.: Čovek može da govori o specifičnom ličnom iskustvu. Ja sam po prirodi radoznao čovek i uvek sam u radu tragao za nečim novim. Kad god montiram, bilo da je u pitanju jednominutna informacija ili polučasovna emisija, pokušavam da to bude drugačije nego što bi to

172