РТВ Теорија и пракса

istovremeno, verovatno, nalazili i oni koji su ti ukazivali puno poverenje i ostavljali elemente: minutažu, važne ličnosti i unapred sročenu storiju. Sa kojim Ijudima više voliš da radiš? V.L.: Bilo je, naravno, i jednih i drugih. Možda je sa inventivnim, kapricioznim autorima teže raditi, ali je i zanimljivije. Uvek mi je saradnja sa autorima koji su i ličnosti, daleko interesantnija. Recimo, novinar kao što je bio Bora Mirkovič, čovek koji je uvek znao šta hoče ili, sada, Goran Milić koji radi na specifičan način i po svemu se razlikuje od drugih. Odmah se u njemu može prepoznati pravi autor. Mene daleko više nerviraju oni što ništa neče, apatični su i sve im je svejedno... A.Š.: Zar ima i takvih? Da li bi naveo ponaosob i neko od njihovih imena? V.L.: Ne bih. АИ, pomenuo bih još neke novinare koji žele da se dogovore sa svojom ekipom pre no što krenu па snimanje, a to smatram veoma značajnim. Jer, kada materiial stigne, a emisija treba da bude filmski rađena, badava je dogovarati se. Za sve je kasno. Pomenuo bih primer dogovora sa Milicom Lučić o pripremi jednog komentara. Razgovarali smo pre snimanja, Tema je bila - čokolada (kada je još bilo) i porez. Prediožio sam joj da otvori čokoladu i odvaja onoliko kockica koliko za koju dažbinu odlazi da bi prikazala delić koji ostaje radniku koji čokoladu proizvodi, Opet detalj, ali efektan, da se o tome nismo pre snimanja dogovorili, suština priloga ne bi mogla da se slikovito demonstrira. A.Š.: Ne čini li Dnevnik montažera rutinskim saradnikom na filmu? V.L.: Naprotiv, on ga uči odgovornosti i snalažljivosti Navešču samo primer emisija koje smo pripremali posle smrti predsednika Tita. Radio sam na nekoliko programa koji su otišli u svet. Imao sam uvid u sav materijal koji bi mogao da se koristi i adekvatno primeni. U uobličavanju emisije svi smo imali Tavnopravan udeo. Natim izveštajima radili su Bora Mirkovič, Dejan Karaklajić, Dušan Mitevič, Zdravko Šotra i Dragan

175