РТВ Теорија и пракса

stolom, dok razmišljam ili sam u nekom društvu, tražim pravo rešenje, neku dobru kopču. Zato kažem da čovek, dok se bavi montažom, mora maksimalno da bude koncentrisan na taj posao, jer montaža traži celog čoveka. A.Š.: Kako si savladao montažu? V.L.: Osnovna znanja stekao sam u Kino-klubu gde smo učili sve elemente rada na filmu, od laboratorijskog rada, snimanja, do montaže i režije. Najviše sam naučio kroz rad i posmatranje. Moje kolege Kokan Rakonjac i Neva Habič mnogo su mi pomogli u savlađivanju montaže, a posebno rad na Dnevniku, to je odlična škola. Uzbudljivo je raditi vest i pokušati da nađeš spoj koje nije šablon. I sada, kada klinci na Akademiji studiraju montažu, ja sam veliki zagovornik da izvesno vreme provedu u montaži informativnog programa, jer bilo kojim poslom da se bave, u montaži Dnevnika mogu da steknu iskustvo koje če im koristiti. Ovde se radi brzo, odgovorno, refleks je neobično značajan... A.Š.: Izvesni Ijudi smatraju da je za sve TV profesije pogubno da menjaju žanr, da, recimo, snimatelj dokumentarnog filma gubi refleks i brzinu ukoliko se u međuvremenu bavi igranim filmom, da artificijelnost, neophodna u igranim scenama übija njegov smisao za dokument. V.L.: Nikada se ne bih odrekao rada u dnevniku. Mada sam u svim programima radio i montirao mnoge igrane filmove, rad u dnevniku je nezamenljiv i übeđen sam da je to velika škola za svakog montažera. Igrani film je lep, ali Dnevnik je uzbudljiviji, pogotovo kada stigne materijal tokom emisije i nemam vremena da ga pustim kroz montažni sto. Onda ne smem da gledam emisiju, več po reakciji drugih zaključujem da li je montaža dobro urađena. A.Š.; Za ovih više od dvadeset godina rada na televiziji sarađivao si sa Ijudima koji su inventivni, kapriciozni, zahtevaju ono što su zamislili i kada je to teško ostvariti. Među novinarima i rediteljima su se

174