РТВ Теорија и пракса

„Рге svega, želeli bismo da preciziramo nešto: kako želite da vas oslovljavamo? Jednostavno kao što je uobičajeno sa ,gospodin Miler' ili ,gospodin major' ili ,major Miler'? Šta više volite?” - tako su V. Hajnovski i G. Šojman počeli svoj filmski intervju. lako im je bilo potpuno jasno da u budućem filmu nisu najznačajnije njihove reči, več priznanje sabesednika, pružili su mu za ovo sve mogučnosti. „Gospodine majore, ako bismo pokušali da uporedimo događaje iz 1941. godine i događaje u Kongu 1964-1965, da li bi se moglo reči da ste ostali verni svojim idealima? Postoji li veza među ovim događajima?” „Mogao bih reći da je jedina veza - antikomunizam. Zato što sam se tada, pre više od dvadeset godina borio za veliku nacionalsocijalističku Nemačku imperiju, a danas sam vojnik slobodnog Zapada”. Nacist koji se ponosi time što je ceo svoj život posvetio borbi protiv komunizma, nije imao pojma da ne prisustvuje aktu priznanja njegovoj herojskoj aktivnosti, već pre bi se moglo reči, sudskom procesu, istrazi koju predstavlja ovaj film-intervju. PRAVILO ŠESTO; DA LI JE VAŠE PITANJE INTERESANTNO lako poznavanje nabrojanih pravila pomaže radu novinara-intervjuiste, to nije garancija da će dijalog na ekranu otkriti nešto novo televizijskom gledaocu, Na primer, ako pita: - „Kakvi su vaši planovi za budučnost?” - intervjuist ne krši nijedno od nabrojanih pravila. Pa ipak, sabesedniku je odmah jasno da takav kontakt pretpostavlja razmenjivanje najobičnijih fraza. Sem toga, odgovarajuči ozbiljno rizikuje da se na ekranu prikaže upravo kao onaj gnjavator koji, saslušavši pitanje „Како živiš?” - počinje da priča kako on živi. Razgovor sa direktorom jednog poljskog naučno-istraživačkog instituta, novinarka je započela ovako: - ~Da li biste nam mogli objasniti zašto se vaš institut naziva Institut majke i deteta, a ne oca, majke i deteta? Šta se, direktore, dogodilo sa ocem?”