РТВ Теорија и пракса

obrade kroz sredstva javnog informisanja. I na kraju, imamo treći plan - onu tačku prijema koja je ponekad samo jedna tačkica. Od svega toga ostane nekada veoma malo. I zato nije svejedno kako se informacija izabere i kako se obradi. Televizija koja tu veoma značajnu ulogu igra kao jedno od najmodemijih i najraširenijih sredstava masovne komunikacije, ima prednost što koristi sliku i reč, ali ponekad zanemaruje sliku (pa slika postaje sasvim neinformativna). Ako se setimo onih čuvenih reportaža iz Vijetnama gde smo svakog dana gledali preletanje aviona i bacanje napalm bombi, mi više nismo znali kojeg dana i na kojem mestu se šta dešava (ta slika je postala neinformativna), Takvih slika, takvih kadrova imamo na televiziji strahovito mnogo, i ako one same sobom ne nose informaciju onda prepuštamo gledaocu da sam nešto iz toga izvlači. Ako se radi o nekoj kampanji onda gledalac izvlači zaključke o tome kakav je čovek koji vodi kampanju. Da li je sugestivan, da li mu možemo verovati, da li on to zna, da li govori iskreno, itd, Gledalac se ne oslanja samo na reči nego pokušava da zaključuje kao što bi zaključivao u situaciji licem u lice (dok gleda tog sagovomika). Dakle, da rezimiramo: od onoga što se događa do onoga što se prenosi i onoga što se prima put je veoma dug i komplikovan i na njemu su gubici neverovatno veliki i zato ne smemo grešiti i misliti da je dovoljno samo nešto da emitujemo pa će to izazvati određene efekte. To uopšte ne znači. Nema opasnije stvari od televizijske slike. Ona često otkriva i govori i nešto od onoga što mi nismo želeli ili skriva ono što smo upravo želeli da istaknemo. Njen značaj može da bude velik samo ako postoji kompatibilnost, dakle, istovetnost poruka koje saopštavamo rečima, verbalno, i slikom. Vrlo je interesantno da smo naišli nekoliko puta, a jednom pre nekoliko godina u jednom kraju Srbije, na starijeg čoveka koji je bio pametan, vrlo rečit, interesantan čiča, a koji jednostavno nije razumeo neke televizijske emisije pa ni Dnevnik. Rekao je: ja ne razumem, vidim da čovek u Dnevniku nešto govori, otvara usta, a čujem neki đrugi tekst koji neki drugi čovek govori. - Jednostavno nije mogao da spoji dve situacije jer je polazio od najelementarnije Ijudske situacije da mora biti isto ono što se vidi i što se čuje.

11