РТВ Теорија и пракса

napiše dramu. nego iz želje da se što plastičnije predstave razlićita idejna polazišta, različiti pogledi na svet. Zato, sasvim ispravno, u dramaturškom postupku, Šantić nije pošto-poto koristio brojne dijaloške pasaže Luče, već samo one koji raščlanjuju čitav idejni sukob. U suštini je Šantićeva dramatizacija lišena brojnih deskripcija i pojava pojedinih ličnosti - dvojice arhanđela - Mihaila i Gavrila, zatim i samog pesnika, tako da sve svodi na raspravu čoveka sa Svemogućim i Satanom, uz inicijatorsko prisustvo simbola - Iskre duha. Može se reći da takav dramaturški postupak nijednog trenutka ne izneverava idejnu suštinu dela, već podvlači bolno čovekovo saznanje o neizbežnosti patnje, ali i o neuništivosti duha. Kako su brojni proučavaoci Njegoševog speva Luča mikrokozma s pravom uočili, Njegoš nije prvi greh Ijudski vremenski tretirao posle stvaranja Zemlje, već pre, kada je čovek još bio „čisti duh”, što ne odgovara hrišćanskom učenju. Ali, to je izraz njegove koncepcije o odnosu duše i lela, odnosno duhovnog i telesnog u čoveku. Njihov spoj u čoveku i jest mikrokozam, pa je čovek svet u malom. Zato se Njegoševo shvatanje i može smatrati dualističkim i upravo mu ono, kako ističu neki, ne dozvoljava da primi crkvenu dogmu o naslednom grehu, nego ga primorava da prenese čovekov pad u preegzistenciju, u jedno stanje koje još nije bilo vezano za materiju. Takva koncepcija je smela i originalna, te se Luča upravo po tome i razlikuje od dela antičke i novije literature kojima se NjegoŠ mogao inspirisati. Pored ostalih, obično se ukazuje па Platona i neoplatoničare, na Origena, na naša srednjovekovna apokrifna viđenja, na jevrejsku kabalu, ali i na novije evropske religiozne spevove kao što su Božanstvena komedija Dantea, Miltonov Izgubljen гај, Klopštokova Mesijada, Lamartinove Meditacije itd. - sve do pojedinih pesama Sime Milutinovića Sarajlije. Šantićeva dramatizacija, kako se čini, ističe upravo Njegoševo viđenje Ijudske sudbine i shvatanje da je zemlja stvorena da čovek na njoj ispašla i da se nedaćama odupire snagom duha. Reditelj Jovan Đurić shvatio je da je radio medij koji može ponajbolje poslužiti (mogla bi mu jedino konkurisati televizija, odnosno film) da se idejna suština Luče neokrnjeno prezentuje slušaocima, pa je nastojao da ostvari kamerni stil interpretacije ne bi li smisao teksta (koji je, inače, dramatizator oslobodio suvišnih arhaizama) maksimalno dopirao i, takođe, ne bi li se sačuvale njegove nesumnjive poetske lepote. U takvom tretmanu teksta Đurić

23