РТВ Теорија и пракса
protiv pismenosti i pismenih. Naprotiv, treba i dalje učiti i povišavati nivo pismenosti na maternjem i stranim jezicima, čak na nekim tehničkim jezicima kompjuterske ere u koju neslučenom brzinom ulećemo. Ali svi ti grafički likovi i elektronski simbol koristan su rezervni pojavni oblik prirodnoga jezika, a ne mogu, i ne treba, da ga zamene i istisnu. Niti, pak, treba dozvoliti da prirodi govornoga, glasovnoga kazivanja naturaju tehničke kalupe i logicističke negve koje snižavaju njegov Ijudski spontanitet i übijaju humanu dimenziju komuniciranja. I ukoliko smo više krenuli da savladamo još i brojne oblike pismenosti tehničkih jezika, utoliko ima više razloga da - ne ođustajući od tehnološke pismenosti - ponovimo upozorenje Žan-Žaka Rusoa: vratiti se prirodi. U ovom slučaju to znači - negovati i usavršavati veštinu usmenoga govorenja i, kađ god je to moguće i opravdano, ne zamenjivati prirodni govor veštačkim tipovima komuniciranja. Opasno je otuđenje zapuštati neposredno, primarno komuniciranje Ijudskim glasom. Sva pisma su samo sredstva, koja kao i sva tehnička sredstva - treba da prošire, olakšaju i übrzaju naše čulne, saznajne i radne mogućnosti, ali nisu krajnji cilj naših emocionalno-intelektualnih težnji. Da usmeni govor ima zasebna estetska i sintaksička merila, različita od odgovarajućih merila pisanoga jezika i da se norme jednoga ne mogu bez štete zamenjivati normama drugoga, pokazuje Jan Mukaržovski: „Nadindividualni govor nije sam u sebi jedinstven, već je raslojen u mnoštvo funkcionalnih formacija, kakve su intelektualni i emocionalni jezik, književni i govorni, pisan i govoren itd. (podvukao B. P.). Svaka od ovih funkcionalnih formacija ima svoju vlastitu zakonitost, a takođe su i estetske norme u raznim funkcionalnim jezicima različite. Tako se, na primer, estetski savršena sintaksička konstrukcija usmenog jezika može suprotstavljati estetskoj normi pisanog jezika ako se u njega unosi, i obratno, Bifon (Buffon) u svom Discours sur le style (izdanje H. Guyot, Paris, 1920, str. 20) o tome kaže; ,Oni koji pišu isto kao što govore, pišu rđavo, i kad veoma dobro govore.’” 2
2 Jan Mukaržovski, Struktura pesničkog je:ika, „Zavod za izdavanje udžbenika”, Beograd, 1986, str. 23.
65