РТВ Теорија и пракса

novonastajućeg vremena kibemetike i informatike (a time i novog kultumog horizonta). Ovo metonimijsko doživljavanje sveta parspro toto danas je interpolirano ćak i u tehniku pripovedanja i, prema tome, ono je deo naše trenutne tehnologije saopštavanja. Tako nas spotovi, plakati, vizuelne i zvučne porake reklama, signali koji napadaju naš duhovni integritet još više uživljavaju u svet fragmentarizacije (fragmentarizovane svesti). I to na takav način da za nas još uvek prividno predstavljaju celinu (nose naboj „celine") koji uistinu već odavno ne poznajemo. Interistorijsko iskustvo XX veka je prag čovekove prijemčivosti sopstvenog položaja, odnosno zavisnosti od kulture medija, prenelo daleko napred - i toj zavisnosti možemo se odupreti samo insistiranjem na svesti o celini, odnosno, možemo bolje upoznati promenjenog sebe samo time da se okušamo u obikovanju .integralne" svesti (ili svesti „integralnog") - upravo zbog istinskog osećanja ugroženosti, zbog procesa dezintegracije. Ova svest integralnog znači to da određenu činjenicu više nećemo posmatrati kao celinu (izjavu, radnju itd.) bez uticaja na celinu ostalih odnosa, već da u njoj odmah prepoznajemo celinu, odnosno intenciju za celinom (intenciju celine?). Zato, svakako, posebno vemjem u pokušaje estetike, u takozvane, kako vi kažete, „integralne režije", premda znamo da je svako klasifikovanje metoda i udruživanje nasilno (kao i svaka dedukcija, znači redukovanje celine delova na deo nove celine). Pri tome je svejedno da li neko vidi budućnost ovakve estetike u metodama semantike ili fenomenološke hermeneutike. Ali, da se vratim »svesti integralnog”. Kao što ona s jedne strane predstavlja efikasno i racionalizovano razumevanje „totalne" komunikacije i njene suštine, s druge strane donosi veliku opasnost čije su posledice očigledne u fragmentarizovanoj logici svih tehnika ovih savremenih poetika saopštavanja (i u njihovom „cehovskom" delovanju bez međusobnih „dodira").

196