РТВ Теорија и пракса

/PAUZA; GLASNIJE/ Ja sada imam goste. Antone, pijem čaj i smejem se. Provodim se izvanredno. ANTON: Koliko je časova? I GOSPOĐA: Vrlo važno koliko je časova. ANTON: Gde je moj časovnik? Maločas je bio ovđe. I GOSPOĐA: A otknd ja znam gde je tvoj časovnik? Možda si ga dao na opravku, možda nisi. Otkud mi znamo gde je tvoj časovnik? Ne misliš valjda da gospođa i gospodin Adam treba da vode računa o tvome časovniku? Antone /UPLAŠENO/, nećeš valjda da zbog toga časovnika propadne moj čaj? Uostalom, imaš već godinama taj prokleti časovnik, a ja prvi put imam goste. Kad oni odu tražićemo časovnik. Šta? Šta si rekao? Ne čujem to dobro, Antone! Ako ga nađemo? Pa šta s tim, dragi moj? Neka to bude tvoj prilog mome čaju. Jedan mali poklon koji si mi napravio /USHIĆENO/ Da! Zar ne možeš da zamisliš da si mi poklonio taj časovnik? Oh, odavno sam želela da mi ga pokloniš /PAUZA/. Gospođo, gospodine Adame? Vidite li šta ste uradili? Ali, sedite, molim vas! Lepo sam vam rekla da sednete! Držite se prirodno, kao da niste ukrali sat. Zaista niste? Divno. Ali ko je onda ukrao? Gospodin Adam? Ko bi se tome nadao od vas? Izgledate sasvim pristojno. Lepo sam vam rekla, gospodine Adame, da sednete, ali vi niste hteli da sednete. Tako je to kad čovek mene ne sluša. Zakašnjavao je sedam minuta na dan i to, zamislite sarao! Svakog dana! Neverovatno, zar ne? Mogla bih reći da sam mučenica džepnog časovnika svog muža. Znate li vi šta znači to? Sedam minuta! Pazite da ne razbijete šolju. Dakle, ako je ponoć, onda je sedam minuta do ponoći. Ali ako je /PAUZA/ ako je, recimo, četiri sata i sedamnaest

213