РТВ Теорија и пракса

perom na glavi? Imam li na sebi pacova? Ili lisicu? ANTON: /SMEJE SE/ I GOSPOĐA: Ali, Antone, smej se malo posle. Molim te nemoj sad, Oh, Antone, izgleda mi da te sada bolje čujem nego maločas. Ljutiš se? Ali ne breba da se Ijutiš! Zar si toliko užasno glup: pa ovo je samo san, koliko puta da ti kažem? II GOSPODA; Smejte se samo, gospodine Antone. Ne popuštajte! Probudite je. Evo, njena glava se već diže. Ona neće ali njena glava se diže. I GOSPOĐA: To je samo miris karanfila. To nije moja glava. Antone, smeješ li se još? Čini mi se da sam ti sad opasno blizu. ANTON: Imaš pravo: dao sam časovnik na opravku. II GOSPOĐA; /SMEJE SE/ Adame, jesi li čuo! Pa ti uopšte nisi lopov! Mi sad možemo da idemo kući. Ćim dođemo kući skuvaću ti čaj. I GOSPOĐA: To nije istina. To ne sme da bude istina. Gospodine Adame, neću valjda da se probudim? Ne dajte mi da se probudim, gospodine Adame. Ali vi ste ukrali časovnik mog muža. Ne mislite valjda da ćemo da vas pustimo da odete tek tako! Hoćete li ipak jednu šolju čaja? Evo, uzmite moju šolju. Hladan je, pa šta? Može da se pije i hladan čaj. Zar to ne znate? Ako nećete, uzmite kolačiće, niste ih ni probali! Nije lepo, gospodine Adame, da se tako ponašate /uplašeno/ Ne vidim vas dobro. Ne vidim vas uopšte, gospodine Adame, pa vi ste lopov. Molim vas, budite lopov. Ne smete da me razočarate. Oči su mi još zatvorene, ali bojim se da se moja glava diže. Varalico. Nisi u stanju ni jedan časovnik da ukradcš! A tck da übiješ nckoga, da upališ kuću, o

231