РТВ Теорија и пракса

Ijubopitljivost najposvećenijih slušalaca nego je i vaskrslo sećanja na one pozne pedesete godine kada su kao protagonisti istoimene Sekspirove tragedije u Beogradu gostovali Lorens Olivije i Vivijen Li. Bila je to predstava koja se pamti a prepuna dvorana Narodnog pozorišta u Beogradu dugo je pljeskala čuvenim britanskim glumcima, tadašnjem bračnom paru, koji su nam bili poznati samo sa filmskog platna ali baš zato populami i ovenčani slavom vrhunskih majstora neprevaziđenog engleskog glumišta. Poduhvatajući se da radiofonski dočara Tita Andronika (uzgrcd rečeno, prvu tragediju Viljema Šekspira, u to vreme tridesetogodišnjaka i pisca koji će tek u dve deceuije otad napisati svoja najznačajnija dela) reditelj Boda Marković unapred je znao daje ta tragedija nepodesna za radio-dramsko tumačenje. Ovo tim pre što je bilo podosta šekspirologa koji su pretpostavljali da je Tit Andonik samo delimično Šekspirov tekst, dok su drugi verovali kako je to delo u celini jamačno ispisano Šekspirovim mladalačkim perom i darom. Takođe, bilo je teatrologa koji su smatrali da su i jedni i drugi šekspirolozi u pavu, zato što Tit Andronik obiluje i ne samo slabostima dramaturške vrste, a i zato što je od vrha do dna ispunjen grozotama i zverskim postupcima Ijudi. Mnoštvo lica, događaji u kojima ima „krvi do kolena", ratovi, sukobi, masakriranja nesvakidašnjih razmera i prenaglašena osvetoljubivost glavnih junaka, dakle, samo neke od tih suštastvenih osobenosti Tita Andronika jeđva da se mogu preglednije prilagoditi ustaljenim zakonitostima radio-dramaturgije i iole kreativnije montaže. Ipak, oslanjajući se na ekspresivnost oveće grupe bcogradskih dramskih umetnika predvodenih Gojkom Šantićcm u naslovnoj ulozi, i na ton-majstora Sašu Stojkovića, reditelj Boda Marković možda i uzaludno ukazao jc na pomalo nesigurne Šekspirove početničke когаке u oblasti tragedije, ali i na Šekspirove moći da posle Tita Andronika, u kome su nagovešteni neki od njcgovih vclikih stvaralačkih zamaha, za sobom ostavi i

37