РТВ Теорија и пракса

ostalo je samo nešto malo u levoj obrvi i oko usana, gde kao da leže uvek neke spremne oluje... IVAN PETROVIĆ: Sad je, reklo bi se, sasvim spokojna, igra se jednim koncem među prstima, s njim pravi figure kao što je imala običaj, nekada, u ruci je uvek imala ponešto čime se igrala, ja sa svim svojim godinama i borama, odelo pohabano, laktovi izlizani, ruke progrušane, starački modre, ispucale, skuvane, nokti prljavi, nogavice iskrzane, cipele prašnjave, iskrivljene, osećam sav taj jaz, ali mi ništa ne smeta; čini mi se, ona ne primećuje ništa, ili tačnije, to joj izgleda ništa ne smeta, sasvim joj je razumljivo, imam osećaj, najzad sam našao nekog, najzad je došao čas smirenja, našao sam najzad nckog ko me razume, onakvog kakvog sam hteo da me razume, kao da je zadovoljna što sam došao, izmcđu nas leži tridcsct mojih odsutnih gođina, i u isti mah nema ih: kao da je moj život davno već završcn, krug zatvoren, pa je svejedno gde sam, u kojoj sam godini; u stvari, u srcdištu sam života, pa je svejedno da li je to dan, da li je to dan dok Amalija posluje po kujni, dcca uče za stolom, a ja kraj prozora stuđiram svoje kolekcijc maraka, ili je ovo veče kraj nje, kao šlo ih jc bilo sijaset nekada; nije potrcbno da ja svake noći uzalud pišem pisma; ona je tu, sve je sklad, muke su svršenc. Ćaskamo. Pričamo...

203