РТВ Теорија и пракса

odbleskom, izgubljen u talasima ogledala, osećam kako tonem, osećam kako se ćaskanje naglo pretvara u moju ispovest, znam da će to biti moja propast; na njenom licu raste bes; oči joj sevaju; ja sam dobro poznavao njene besove, njene raspaljene oči; ovako besnu, ovako Ijutu nikad je nisam bio viđeo; znam da grešim, da mi nikad neće oprostiti, ali ne mogu da se uzdržim, pričam...pričam... PETAR MRAK: To nisu reči, to su kaskade koje se sručuju, sve moje laži, sve moje istine, sve moje gnusobe, podvale, niskosti, moje božanske uobraženosti, moje divovske oholosti, bestidnosti, moje bezočne lepote, sve moje svireposti, ona baca konac, pruža ruke oko sebe, grabi stvari, čak ne mora ni da se pokreće, rukejoj se samo produžavaju, tegle već prema udaljenosti predmeta, Ijuto, besno ih baca u ogledalo, koje postaje sve ozarenije, svetlije, to više nije ogledalo, plamen vatre, koji se sve više razbuktava sa svakim bačenim predmetom. IVAN PETROVIĆ: U jednom trenutku ugledam u njenim rukama rukopis, koji godinama već tražim koji nikako nisam mogao da pronađem, rukopis u kome sam sve napisao, za sva vremena, i koji sam zaturio, uplašio se od njega, zaboravio ga, samo naslovne strane nema, pa ne mogu da znam ni kako se zove; ona je sve bešnja, ona ludi; u oglcdalu je sve

205