РТВ Теорија и пракса

sunce na dvorište, silazi ispod niskih sivozelenih grana oraha, jedine raskoši u tom sivom siromašnom dvorištu, ti bi još onda znao da će u ogledalu, u kome je sve sagorelo, i gde sad jedino teče bistra i čista reka prolaženja, ostati ona, i da tu i sad stoji ona, iako je niko ne vidi, ni ti, ni ja, ti bi to zapamtio, bar ti, da si samo prišao prozoru, vetar je već bio odškrinuo čipkanu zavesu, ti bi video nju - ne Amaliju, ne onu kojoj sam pisao tolika uzaludna pisma, ne moju rano preminulu majku, ne Vernu majku koju sam izmislio, već onu koja ih sve u sebi sadrži, kao dete što u svojoj ruci drži zavitlane zmajeve... [VAN PETROVIĆ: Davala jc injekcije onome koji jc bio osuđen da umre on je imao da umre, trebalo je da umre. Glupo je bilo da umre, a ipak i ona i svi su znali da treba da umre što pre. Ne, nijc bio Rukopis u pitanju. Ko to umire, umire već danima, godinama. Čini se da toj agoniji nema kraja, da se ona ne možc da završi bez nečijeg pristanka. Treba, moram baš ja da kažem, da umre; i ona je morala da kaže: neka umre, iako nije baš sasvim znala šta te dve reči značc. Iz tih njcnih petnaesl godina, iz svojih sedamnaest godina, nikad nisam izašao. (muzika) PETAR MRAK: Šta tražiš po ovim osojima zavcirinc? (smeh kroz zavijanjc

IVAN

207