РТВ Теорија и пракса

tu uznemirenost, zato što je, izgleda, televizija dramatično promenila svakodnevni život i navike u slobodnom vremenu. Prema Šramu, Lilu i Parkeru u njihovoj klasičnoj studiji dečje upotrebe televizije (1961), deca su imala tendenciju da provedu u ranim šezdesetim skoro isto toliko vremena u gledanju televizije koliko su provodila u školi u prvih šesnaest godina života. Glavni deo literature akademskog istraživanja „teških” gledalaca u ranim dekadama televizijske еге, tako, potiče iz SAD, gde je „teško” gledanje priznato kao ozbiljan društveni problem. U kasnim sedamedestim i ranim osamdesetim godinama povećano akademsko interesovanje za problem „teškog” gledanja pojavilo se i u Evropi, naročito u Zapadnoj Nemačkoj, ali i u Holandiji. To mora da se posmatra u vezi sa uvođenjem kablovske i satelitske televizije u nekoliko evropskih zemalja. Očekivalo se da će, kao rezultat ekspanzije programa, doći do povećanja broja „teških” gledalaca i do povećanog gledanja programa. Istraživanja koja su se upuštala u taj razvoj, smatrana su poželjnim (v. na primer Sturm, 1981 a, 1981b; Schulz, 1986b; Keifer, 1987). Međutim, činjenice koje se tiču razvoja ponašanja televizijskog gledanja u Holandiji pokazuju jasno da nema realne potpore tezi da povećanje programa automatski dovodi do povećanja prosečne količine gledanja televizije. Sledeći grafikon savršeno ilustruje da je u Holandiji skorašnji razvoj čak suprotan očekivanom. Takve činjenice naravno ne nagoveštavaju da „teško” gledanje ne postoji kao problem, nego čine jasnim da problem „teškog” gledanja nije najbolje definisan. One pokazuju da „teško” gledanje nije pojava koja je prirodan i logičan efekat određenog razvoja na polju masovnih komunikacija, efekat koji se pripisuje svakome ko poseduje televizijski aparat. Ono što treba da bude istaknuto jeste pitanje zašto neki Ijudi gledaju mnogo televiziju, a drugi ne. Koji faktori vode ka toj manje ili više presudnoj važnosti televizije u svakodnevnom društvenom životu pojedinca? Da bi se

49