РТВ Теорија и пракса

1988), snažna društvena briga o „teškim” gledaocima proizvela je dosta akademskih istraživanja tog fenomena. Međutim, rezultat tih studija je prilično ograničena predstava, puna predrasuda o „teškim” gledaocima, zato što su se istraživanja koncentrisala samo na nekoliko istih tema. Činjenica da su društvene i kulturološke javne rasprave o televizijskom auditoriju dominirale u akademskim istraživanjima tako snažno, nagoveštava pretežan ad hoc karakter pitanja postavljenih u tim istraživanjima. U nameri da adekvatno opišem društveni svet postojećeg auditorija kao što su „teški” gledaoci, u ovom radu dokazivaću da je neophodna teorijska rasprava o društvenom karakteru upotrebe medija. Cilj mi je da opišem ovu teorijsku raspravu koja je prikazana u drugom delu ovog saopštenja. U prvom delu kratko ću prikazati i kritički se osvrnuti na istraživanja „teškog” gledanja u oblasti masovnih komunikacija. AKADEMSKA ISTRAŽIVANJA „TEŠKOG” GLEDANJA Pozadina: televizijska slika Prva regularna i ogromna skala televizijskih programa u SAD i u Evropi počela je posle Drugog svetskog rata. 1 Televizija se zatim veoma brzo razvila u masovni medij. U ranim pedesetim, naročito u SAD, popuna programa bila je već sasvim ekstenzivna. Kao posledica toga Amerikanci su mogli stvarno da provedu sve svoje slobodno vreme u gledanju televizije. To je dovelo do mnogih, više ili manje, spekulativnih rasprava o uticaju „teškog” gledanja na pojedinca (naročito na đete), porodicu ili društvo uopšte (v. na primer, Schramm i dr., 1961:2-5). Nije nikakvo iznenađenje što su javne rasprave o drušlvenoj brizi uticale na istraživanja televizijskog auditorija uopšte i „teškog” gledanja posebno. I, naravno, u SAD je bilo nekoliko razloga za

1 Za ekstenzivniji kritički prikaz v. Frissen (1988) ili Huth (1982).

48