РТВ Теорија и пракса

opisalo i objasnilo „teško” gledanje, potrebno je da se odgovori na dva centralna pitanja: - Kako „teško” gledanje može adekvatno da se definiše i/ili konceptualizuje? O čemu mi stvarno govorimo kada razgovaramo o „teškom” gledanju? Po čemu se razlikuje „teško” gledanje od drugih modela odnosa prema televizijskom programu? - Kako se može objasniti pojava da neki Ijudi provode mnogo sati dnevno u gledanju televizije dok drugi to ne čine? U sledećoj diskusiji o nekima od centralnih tema istraživanja „teškog” gledanja pokazaću da na ta pitanja još nije adekvatno odgovoreno u akademskim istraživanjima vođenim do sada. Defmicije „teškog"gledanja Važno pitanje na koje je potrebno odgovoriti jeste kako je „teško” gledanje definisano u akademskoj literaturi. O čemu, u stvari, komunikacijska istraživanja govore kada je „teško” gledanje predmet rasprave? Sam pojam „teško” gledanje postao je tako odomaćen u popularnim i akademskim raspravama da izgleda da je manje ili više jasno šta treba pod njim podrazumevati. Bliži uvid u stručnu literaturu, međutim, pokazuje da nema saglasnosti o tome kako „teško” gledanje treba definisati. Uglavnom je problem definicije - bolji način da se on postavi je verovatno operacionalizacija pojma koji nije teorijski određen donekle razrešen na pragmatičan i proizvoljan način. „Teško” gledanje može da se odredi polazeći od toga koliko časova se glcda televizija, što može biti dva sata dnevno ili više, ali isto tako i tri ili četiri ili čak šcst sati na dan (Gerbner i dr. , 1979; Jakson-Beeck i Sobal, 1980; Bub, 1985) zavisno, na primer, od prosečnc količine gledanja u populaciji. Drugo rešenje je da se odrede onih 25 ili 30 procenata populacijc kao „teški” gledaoci koji provode najviše vremcna pratcći televiziju (npr. Himmelwcit i dr. 1958; Schulz, 1968b).

51