РТВ Теорија и пракса

stvaranja mreža osvoje čitav nacionalni RD prostor. Zato se sada tačno određuju limiti (u procentima) istovremene privatne kontrole u oblasti radija i televizije ali se pri tom isključuje veća dominacija npr. u oblasti štampe. Za naše pojmove to je gotovo nezamislivo posebno zato što je određena i funkcija garanta, a određeni su prerogativi posebnih komisija i uvedene novčane i zatvorske sankcije kao i zaplena opreme u slučaju nepoštovanja odredbi o nameni, režimu rada i sl. Kao što vidite, namera mi je da razbijem površne iluzije o deregulaciji a ukažem na civilizovane puteve ka slobodi u oblasti radio-difuzije koja kao i svaka sloboda podrazumeva spoznaju nužnosti i pravednih ograničenja. Zaprepašćujuća je činjenica da malo ko pominje da treba obezbediti Ustavna prava slušalaca i gledalaca, da i njih treba ozakoniti, kodifikovati. Poznate su preporuke i zaključci Evropskog saveta, deklaracije o pravima gledalaca i sl. U našim zakonima o javnom informisanju i RD ta prava su davana vrlo rudimentarno a ona su svakako mnogo šira od prava na ispravku, odbranu od klevete i naknadu štete. Treba definisati elemente pluralizma na mnogo razvijeniji i eksplicitniji način nego do sada. Taj pojam je u evropskim izučavanjima kompleksniji nego ovde i sadrži bar tri aspekta: svojinskipiuralizam, uređivački pluralizam i ekonomski pluralizam. Mi smo ih takođe pominjali kroz radove Centra i istupe naših istraživača ali oni, nažalost, nisu nigde citirani (možda stoga što su izloženi „prerano”). Suština je, dalje, u definisanju šta je to javno. Radi podsećanja na neka druga zakonodavstva, citiraću švajcarski Savezni zakon o radio-televiziji gde se kaže: „Termin javna služba ne znači da je u pitanju državna služba, ili, pak, služba kojom rukovode funkcioneri. Ovde je reč o službi od interesa za zajednicu... gde je najvažniji zadatak sačuvati i ojačali kulturni identitet svojstven svakoj zemlji...”. Smatram, dakle, da javnu funkciju i u Srbiji treba i šire i konkretnije obrazložiti a

17