РТВ Теорија и пракса

domenu takvih dokumentarnih eseja zahteva, međutim, dug i strpljiv rad koji se stalno drži originalnog snimka i precizno zapisane partiture. U većini slučajeva, jednodimenzionalnost radiofonskog medija, koji ne zna za titl, nadoknađuje se paralelnim postojanjem internacionalne trake (matrice originalnog tona) i sveske sa prevodom verbalnih iskaza. Prilikom ponovnog komponovanja celine na drugom jeziku, cilj je vaskrsavanje dela, a ne prenošenje približne informacije o njemu. Zato pokretanje celokupnog montažnog instrumentarija (nahsinhronizacija, sažeto prepričavanje onoga što će se čuti, itd.) ima smisla samo ako „uspeh” operacije ne pretpostavlja žrtvu u vidu poništavanja izvorne draži dokumentarnog materijala. 111 O neposredno univerzalnim ili „konvertibilnim” dokumentarcima, koji mogu da pređu jezičke i mentalne barijere i da postanu deo internacionalne kulture, nema dovoljno prodorne i rasprostranjene informacije. Ovde, pre svega, podsećamo na krajnj'u zakržljalost radiofonske kritike i novinskih obavesti o radiju u celini. Psihologija takozvanog servisnog radija, koji se nalazi na usluzi svima, kao da je pogodovala stvaranju klime u kojoj radio, zauzvrat, ne dobija - i ne očekuje - uslugu ni od koga. Informacija o novim radiofonskim delima kreće se zato, uglavnom, unutrašnjim krugom, čiju širinu određuje profesionalna zainteresovanost. Od izvesne koristi ovde su kratki sinopsisi, razaslati međunarodnim kanalima, ali je njihova moć da izraze suštinu fičera još manja nego kada su u pitanju radio-drame. Ovim putem mogu se preneti samo poruke koje pripadaju špici emisije (autor, tema, uslovi realizacije), ali ne i emisiji samoj. Slično je i sa skinutim stenogramom celih dokumentarnih programa, jer on ne iskazuje vrednost sadržanu u neponovljivim govornim situacijama. Dok je tekst radio-drame često bolji od svoje realizacije, fičer van svog realizovanog oblika

19