Руско-српско огледало

дали изнад ъегове главе; у унакрсно] ватри тачно ]е разликовао своде и туфе.

Шта де мислио у овим кратким тренуцима, свог последьег пута, по родно] груди? Нико то не може рефи. Али Борац Копилов, кои ]е био смртно погоБен, али ош живео, ош дисао, юш се у последьим. трзадима борио с маглом ко]а му ]е застирала очи — видео ]е кроз ту маглу Сашу Матросова, како му. ]е, бауъадуви поред ъега, окренуо свое мушки 08билъно, сурово, прибрано лице и на]едном се осмехнуо ъему, Копилову, и рекао тихим, некако веб тубим, слободним, лаким гласом, кои ]е ишао из дубине срца:

— Комсомолски... комсомолски ...

Видели су Сашу и ъегови другови са, ъихових положа.) а, на, ивици Ломовалог Бора. Стиснутих зуба и стегнутих песница пратио ]е сваки ъегов покрет командир чете Арт]ухов.

Саша, е био лукав. У оном размаку времена кад ]е млаз ватре скретао удесно, он ]е замирао и лежао у снегу непомично. И митралъезац, мислеви да де ]едан од погинулих, мимоилазио га, ]е своим смртоносним оружем. У снегу ]е лежало шест мртваца: да, их пребро{ава, — Немцу ни]е ни падало на, памет.

Сачекавши погодан моменал, Саша ]е бауъао далье.

Тако се он привукао уз сам бункер.

Правад }е узео добро — пушкарница му ]е била слева; он }е веб осевао сладуъав задах барута и задахнула, га }е врелина усиданог митральева.

117