Рустем и Сухраб

ФИРДУСИЈЕВ ЖИВОТ И ДЕЛА МИ

персиски или кратко персиски језик датира од онда када се почео писати арапским алфабетом и кад је примио многе арапске речи. Ова је фаза наступила иза арапског освојења Персије, али сео новоперсиском као књижевном језику може говорити много доцније, заправо тек у Х веку.

Главно дело из најстарије периоде које је до нас допрло, то су свете књиге Заратустрине вере које се зову једним именом Авеста. У свом садашњем фрагментарном облику Авесша има уза сем коментар који је састављен на пехлевиском језику и зове се Зенд. Зато се често обоје зову Зендавеста, т.ј. коменшар Авесте или као кад бисмо рекли Зенд и Авеста. Пре су речју Зенд означавали језик Авесте, а то је према горњем, наравно, криво, јер је Зенд као коментар на пехлевиском, а Авеста, (што значи „главни текст“) на старом језику.

Двеста се дели на пет главних делова који се зову Јасна, Висперед, Вендидад, Јашт (односно Јаштови) и Хорда Авеста (што значи Мала Авеста). Све су ове књиге претежно литургискога и уогште верскога карактера. Зато Авеста и нема праве књижевне вредности изузевши можда ретке поједине партије, као рецимо Гаше у првој књизи Авесте (у Јасни). Гаше дословно значи „песме“. Оне су испеване у доста замршеном стиху, а у језичном погледу то су најстарији и најнеразумљивији делови целе Авесте. Сматра се да су то баш речи самога Заратустре којима даје поуку својима вернима. Унаточ метричке форме, Гаше имају у себи врло мало поезије, и они који су их назвали Заратустриним псалмима нису били нарочито сретне руке. Ипак се мора признати да одишу дубоким етичким осећањем и јаким верским полетом. У појединостима има и иначе карактеристичних ствари у Авести, нарочито у Јаштовима који су већином у стиху.

(Остали делови Авесше који су говорили о световним стварима (0 филозофији, медицини, правосуђу и т.д.), нису сачувани, дакле један велики део Заратустрине библије је пропао, а и ово што је са-