Рустем и Сухраб

ФИРДУСИЈЕВ ЖИВОТ И ДЕЛА Хи

најопсежнијег дела, песничке обраде познате индиске књиге о Калили пи Димни (у нас: Стефанит и Ихнилат), сачувано је само мало фрагмената. Међутим и они су довољан доказ, да је Рудегијева епска дикција била врло једноставна али и веома пријатна. Ово је тим карактеристичније за епски стил пре Фирдусија, што су панегирици овога истога Рудегија права дворска поезија, надувена и бомбастична, са много фигура и хипербола. Дакле, код једног те истог песника налазимо, према предмету који опева, сад несносан панегирички, сад опет врло пријатан и једноставан епски стил.

Поред тога што је Рудеги први већи персиски песник, ми смо се овде на њ осврнули ипак највише ради његова епскога стила. ИМ он и поменути Абџ-Шукур, а тако исто и Дакикп, о коме ће мало доцније бити говора, добар су доказ да је природност и једноставност била, тако рећи, традиционална за епску поезију у саманидско доба.

У ово доба пада и скупљање свих народних традиција, легенди и историја у једно велико дело које ће Фирдусију послужити као главно врело. Али не само то, него и Шахнама, бар у своме првобитном облику, започета је и завршена, како ћемо скоро видети, у доба ове славне народне династије. Међутим, како знамо, Фирдусијев еп представља праву народну епопеју која базира на старом народном предању, и зато је најпре потребно изближе осмотрити његов постанак, развитак и фиксирање током времена. |

Како су Персијанци имали сјајну и бурну прошлост, испуњену свим могућим перипетијама ратне среће и несреће, и како су толиким народима владали, а и сами дуго под туђинским јармом живели, развио се у њих врло рано велики смисао за историске догађаје. Успомена на јуначка дела из прошлости ишла је код њих с колена на колено и тако се њихова велика епска традиција врло добро сачувала. Њене трагове налазимо, како смо већ код. авестске литературе видели, и у светим књигама